Отаџбина

142

КЉИЖИВИИ ПРЕГЛИД

акр се хтело да се напише крји ред внше. Овде Мч шћ и Лукић ианенађују читаоца екиатантним незнањем друшгвеннх наука, гато их као новинаре, врло рђаво карактеригае. Ооим тога, г. Савић се овдага дотакао једне маие. која из темеља руши породични живот сриских угледнијих породица уЛустрији, којом је нарочито заражен зкепски свет. То је фамозна игра фришс фире. Г. Савић, као морадиста, бпо је дужан да нападне са више сатире н хумора ту опаку страст у лицу каквог свог јунака, те бн му лриповетка, са те стране, имала вишс вредности. Но он се те мане само узгред дотпче, сигурно из галантерије према леиоме полу. Опнс омладинске скуиштиие, коме јс посвећен читав један одељак, ни у колико не доириноси главној мисли пишчевој, а мсђу тим испао је сакато и непотпуно, јер ко га прочита остаје у двоумици, да ли је писац хтео еатирисатн или озбиљно преставити омладинску скушитину. У самој приповетци оп је налепак који је уметиут не зна се за гато, осим ако је писац хтео дати прилику .'Вубици да се забавља са Костићем; но то се могло иначе много лакше и брже постићи. Сад бп вал.ало прпступити коментарћоању личиости у „Разиим путевима." Ма да тај посао, после изложене садржине, иије неопходан, ипак ћемо учинити гдекоје иримедбе. Први главни јунак, Машић, врло је сумњива, неиотиуно изра])ена слика. Писац се из петних жила труди да докаже е је Машић бистра и иптелигентна глава; но то се нигде његовим радом, његовим говором не потврђује. То се дакле писцу мора веровати на поштену реч, Међу тим, но радњи Машићевој у епоси његовог живота у „Разним путевима", по његовом трчкарању око Даринке, читаоцу се н нехотице намеће мисао да он снада у ред оних срећних младића, игто су их Франнузи тако згодно назвалн соигеит с1е (1о1. Међу тнм, понашање Влајковићево оиом приликом, кад је Машнћ запросио од њега руку његове кћери, баца веома тамну сепку на карактер Машићев. Влајковпћу иије ии на крај паметн да ће овај да му ироси кћер, но мисли да је дошао да тражи новаца на зајам, и спрема се већ да отвори касу. Такав поступак Влајковићев наговегатава даје Магаић у такој намери јога који нут к њему долазио, дакле да је човек који не води строгог рачуна о •себи. Ова црта иикако не иде у прилог главиог јуиака, а иије била неопходнд, дакле је могла изостати. Карактер Дражићев јога је неразумљивији, тамнији. Ма да веома одугаевљено и песничКи разговара с Драгињом о своме иозиву, те нас тиме јако потсећа на Герика, ипак га љубавно осећање то-