Отаџбина

КЊНЖЕВНИ ПРЕГЛЕ I

шко занесе, да ради са свим нротивно ономе, што је Герик у једној таквој прилици учинио. Најпосле јотп би којекако било, да је Драгиња сирота девојка, али она је кКи богатог оца, носи десет хиЈвада форинти мираза, те се тиме отвара место сумњи, да му је љу•бав благо загревана осеКањем користи. А та околност, која је могла изостати, јако доводи у сумњу идеалии карактер правога глум-, ца, који је писац хтео преставити. Осим тога, ие увиђамо рашта је Милић, уредник Заточника, у својој критици „Мученика" морао закачити и Дражића. Мапшћа је, вели писац, за то, да би га отргао од појезије и нагнао на по.литичко иоље, а Дражића ваља да за то да би га отргао од позорнице? Нли се зар у оцени „Мучеиика", поред осуде комада, није могла изрећи заслужена захвалност и признање приказивачу, него је Милић морао и њега нападати, и, без нужде, забадати трн у здраву ногу? Ово је г да се послужим пишчевим изразом) неконзеквенција, којој ће узрок сам г. писац знати. Трећа главиа. готово најглавнија личност, новинар Милић, прави је Дон Квжот ХЈХ. века. Основне нрте п.еговог карактера јесу: фразирање, ћудљивост, колебљивост, и т. д., а иоред свега тога одликује се класичном мржњом ноновштине. Није пам намера да тај ред у опште бранимо, али Милић, као новинар п начитан човек, ваља да зна иравити разлику између источног и западног свештенства, и њему, као уреднику једног листа аустријских Срба, којима је вера једипи ослонац и најјачи стуб за одржање народности — најмање лепо стоји да отворено исказује мржњу нротив њених нссилаца. Религијозно и народпосно начело код Срба у Аустрији морају ићи руку под руку. Но даље о Милићу. Његова л.убав према Љубици нејасна је, јер кад се Костнћ нашао између њега и Љубице, он се нросто повлачи. У овој прплици љубомора бп била много нрироднији израз његовог расположења, него она мрачна п^сивност н клонулост. Његово удварање Мари Путниковој врло је слабо мотивисано (сеоским чобапчетом), а на његов карактер баца тамиу сенку. Влајковић и Живковић сличпи су карактери, и то тако слични, да је једаи од њих сувишан, и да служп као прост статиста, Међу тим, њихова слика још је иоиајпластичиије изведена. Нарочито је леи онај моменат, кад Живковић обећава материјалну номоћ Косгићу. Женски карактери: Даринка, Драгиња и Љубица, насликани «су потпуио реално, и баш та реалиост чини те не могу послужити као угледи. Карактер Маре Путникове опет сувише је идеално на-