Отаџбина

144

КЊПЖЕВНИ 1ЈРЕГ.1 К.1

сликан, и не приказује нам истинити карактер из глумачкога света, који је п онако скроз ндеалан. Ово може изгледати као противречност, за то да се тачније изразимо: Даринка, Драгиња и Љубица са свим су реални, обични типови из женског света, али такви типови, код којих не видимо пикакву нарочиту црту, којом би се сваки носебице одликовао, коју би престављао, и ради које би било вредно изнети га као углед. У ова сва три карактера има свега онога чиме се одликује најобичнији жепски свет, много ћудљивости а мало логике у делању, више фантазијб а мање разума. А то чини те поред таких слика пролазимо са свим равнодушио, и отуда оне нису у стању да изазову утисак ради кога се износе. Мара Путникова онет у целом је делу скроз идеално насликана, а свршава, као глумица, врло прозајички, удајом за богатог мужа, и напушта даске, Ово опет не иде у прилог њеног карактера, који је писац хтео што лепше и идеалније преставити. Од женских карактера лепо је насликан само карактер Драгињине мајке, која стоји као посредник измирења између строгог оца и лакоумне кћери. Но њој је писац г . на жалост, у својој приповетци, досудио врло малу улогу. Према свему што смо до сад казали, лако је увидети, да у делу „Разни иутеви" јединство радње није постигнуто, баш на против, одмах пада у очи, да су три приче невешто накаламљене једна иа другу, и да свака засебно има своју периоду. Ову слабост мислио је писац ваљадада поправи пасловом „Разии путеви", ио то није постигнуто. Све три фабуле у „Разним путевима", на сваки начин. могле су се стопити у једну прииоветку, али за то би веза међу њима морала бити чврста и сигурна. А овде је баш противно, јер се приче ређају једна за другом, и тек се где где овлаш одржава иотребна узајмица и узрочна веза догађаја. Још би таком делу могао којекако приличити наслов „слике из живота Срба у Аустрији", али на име приноветке, опо нема права. А шта да се каже о стилу у „Разним путевима 1 ' ? Он нае г код обичног елегантног стила Савићевог, јако изненађује, Но можда је I'. Савић хтео стилом да се иреетави као приповедач реалистичке лшоле, ма да му је садржина скроз романтична, те тако му се у овој прилици, догодио онај „малер", који се у таквом случају мора сваком догодити, т. ј. између две столице сео је — на земљу, а од те тако неприродне мешавине изашло је једно велико ништа, Моје .је мишл.ење да приповедач реалистичке школе мора садржином заступати свој правац, али да су му, за излагање његових мисли, потребне све појетске фигуре као и приповедачу романтичког правца, јер појезија је увек појезија, она је без фигура мртва, а.