Отаџбина

КЊИЖБВНИ ПРЕГЛЕД

145

приповетка је појезија. Као ремек СавиКевог приповедачког стила ваљало би само изнети разговор МилиКа са ЈГукиКем и глумцима, после друге преставе „Мученика", као н огромну веКину дијалога, који су махом рђави, неприродни, без логичне доследности, иа да се читалац у чуду запита, да ли ово заиста пише српски књижевиик? На пр. на једном месту прича се, како су господа слатко ручала, и како им је то особито пријало ! ! ! и т. д. У композицији опажа се тромост, натегнутост и развученост, природни резултат оскудице догађаја и мисли. Заплет није никакав, а где где наговештава нодражавање великим приповедачима, али подразкавање које је далеко заостало иза угледа, те тако изазива баш нротивно дејство ономе које се жели иостићи, и тако ]-де који моменти изгледају као нрава пародија иа ситуацију, коју је иисац хтео преставити. У развоју догађаја писац се служи сувише упо. требљаваним и изанђалим средствима у књижевности, ме<-то да му расплет руководи природна логика догађаја. Узмимо за иример само онај елучај, где се Љубица мора обраКати кочијашу да би дознала где је МилиК. То је тако обично, несавремено средство у књижевности, *) а код Љубине доказује само иедостатак логичног извођења закључака, те тако руши основну намеру пишчеву, који је хтео Љубицу преставити као мудру женску. Место тога, много би прилагодније било, да је Љубица вештим говором од ЛукиКа изма мизг а тајиу. Тиме би показала више духовитости, и иотпомогла би главну идеју пишчеву о њеиом карактеру, а писац, наравно, мора унотребити сва средсгва која му стоје на расположењу, мора се просго борити за своју мисао, у томе и јесте вештина правог приноведача, а не сам себи правити сметње, као оно г. Савић, кад прича како је митроподит обеКао ДражиКу да Ке му дати „диспензацију (код Срба овамо благослов,) за венчање, само док прође Петровпост, јер је од прекјуче бно наступио," Паш да се ово овако у истини догодило, у случају да је писац узео истиниту причу из живота, ипак му је, као приповедачу, била дужност, да ту околност уклонн. ■Тезик у „Разним путевима" врло је рђав, а нарочито. није ирииоведачни. Употреба времена врло је чудновата, тако на пр. иаћи Кете свију могућих иређашњих времена, иомешаних једно до другог, што чини да вам при читању изгледа као да идете иреко џомба и орања, а нигде ни трага од оног ирииаведачког садашњег врсмеиа , које приповедачки сгиж чини онако лаким и пријатним, а

*) Као и оио присЛушкивање у Нроводаџијама. ОТАЏБИНД КЊ. XVI, св. 61-ва