Отаџбина

164

ПОЗОРИШНИ ПРЕГЛЕ.1

кандидат за мужа Десаиног, говори онако из небуха Мутимиру, пехарнику Немањином. „— Шта , зар да живи он . . . . после онога , што сад чух? Не , не ! То не може бити Разуми ме — то не сме бити !! ! .. Кад Мутимиру не пође за руком да Немању отрује, Првош га осорно напада и тако се љути због тог неуспеха , као да је говор о каквој кућевној штети , коју је послужигељ из непажње учинио. Доцније, пошто су Немању , и то по захтеву брата Срацимира , који једини има према брату нешто мало људског осећања, бацили у бездан , и тамо га о лебу и води држе, Првош стражари поред бездана и у доколици прави о Немањи доста недотупавне досетке, које и на њега и на целу ту сцену бацају најодвратнију сен... Не мислимо да Немањина браћа не треба да буду ио карактеру онаква као што их је нисац иредставио. Са свим могу. Али ми мислимо да гледаоци имају ираво давидена аозорници,, којим су путем та браћа дошла до тога да ирема своме брату буду зверови, а не људи. То се у Немањи не види. Слушали смо како неки хвале ту драму, за то пгго у њој нема ни једног моиолога; могуће је да је монолог застарела драмска Форма, и нико не може имати ништа против тога, да се он замени нечим другим, бољим. Тек свакојако драмска радња мора се овако или оиако мотивисати и објаснити гледаоцима. Иначе радња постаје бесмислена, а рад и кретање драмских личности једнако је са автоматским кретањем дрвених лутака. Излазе две лутке и клањају се једна другој ; на један мах једна од њих потегне тојагу, коју је иза леђа држала, и одадире ону другу тако жестоко, да се ова стропоштава с позорнице; за њом се стропоштава и њезин убица. Поштована публика прати целу сцену громким смехом. За што? Да ли само за то што се ствар тиче дрвеиих лутака? Само у пола за то; ону другу иоловину треба прииисати немотивисаиој радњи. Унесите само мало више мо'ПЈвације у радњу дрвених лутака, и ви ћете видети да се иублика већ мање смеје, и то може дотле да иде да она са свим заборави да гледа дрвене лутке , и радњу њихову прати тако исто озбиљно, као и радњу зкивих л,уди; иренесите ово слободно и на радњу на нозорници ; не бојте се да ћете се превариги. Што јеживља, нрироднија и психолошки боље мотивисана драмска радња, све више нестају испред очију гледалаца иозоришне даске, илузија је све нотпунија, на позорници се развијају стварнв