Отаџбина

позориш н и пге гл е д

људска догађаји, а врше их истински људи. Иначе, психолошке дисонаице сваки час кваре илузију гледаоца, и он једнако осећа да се пред њим — изиграва комедија, и то не она књижевна, него права, ординирна, глуна комедија, која прави л^удски живот изоиачено претставља. Ми не разумемо поиашање браће Нс.чањинс према Немањи, зато што нам оно мије објашњено довол.но снажним мотивима; — и за то нам они изгледају као најокорслији злочинци , с којима криминал треба да има посла. Има један карактер у Немањџ, који је савршено иакарадан. То је Немањип нехарник, Мутимир. Он страсно, „до лудила" воли Немањипу сестру Леиу, која живи е мајком на двору Немањином. То је красна цура, изредна кћи и сестра. Мутимир , ваљада због свога ииеког и зависног положаја , не мисли да маже правим путем добити љубљену цуру, па за то улара страниутипом , служи Немањиној браћи као слепо оруђе у њиховом братоубилачком раду против Немање , јер су му опи обећали, да ће му дати Лену, ако им он помогне да смакну Немању. У њега је дакле карактер најниже врсте , налик на карактер талијанских брава зле усномене. Чудновато је, врло чудновато да човек таквог карактерч уме да љуби чисто, узвишено, сасвим платонски. Ево, како он сам карактерише своју љубав. Кад му штиттоша Немињин у разговору ваиомиње да су му Немињина браћа за услуге, које им учини у борби са Немањом, обећали осим земаља Немачшних, и своју сестру Леиу, 011 га ирекида узвикујући : „ — Лакше ! Не изговарај тако гласно то лепо име ■ . . кад га год изусти ко, кад само помислим о њој, — памет ми се занесе, душа ми се заталаса најбурнијим осећајем . . . заборавим и где сам и ко сам . . . Та ти не знаш, пријатељу, како ја волим ту девојку !" Али да не би коме по овим речима љубав Мутимирова изизгледала плотска, навешћемо друго једно место, у коме њезин платонизам излази још бсље на видик. Првош се уверава да се Деепг. према њсму врло неискрено понаша, и њега то јако љу г г1. Мутимир га са свим философски умирава : „Мутимир. (Лукаво). Хе, светли госнодару, жене су врло превртљиве, а заљубљени су будале. „Првош. (Оштро). Будале ? ! Мутимир. (Слободно) То судим по себи , светли жупане. Ето ја не знам да кнегињија Леиа мене воли, не слутим ии да би ме могла волети, па сам опет готов да учиним све ради ње."