Отаџбина

166

ПОЗОРИШНИ НРЕГЛЕД

Међутим, будалаштина Мутимирова у љубави прелази сваку граниду. Он се налази, као пехарник Немањин, на двору Немањином и у непосредној близини свога идола, и ни један једини цут не показа му ни речју ни погледом своју безграничну љубав. Нешто заиста врло оригинално. Може се мислити да му је за то недостајало куражи због ХБеговог зависног положаја. Љубав у опште, а парочито онаква каква ј е Мутимир.ова не зна за положаје, она рачуна на осећаје. Мугимир пииако нијс глуп деран, а рекли би да је био и досга угледан па очима ; млада кнегињица је невина девојка, чије је срце као оно каква запарложена њива, — удри плугом, иа се за берићет нс брипи. Ама само да је тај грозни сметењак Мутимир уста отворио, или да је бар пустио малко очи да говоре, иа би несумњиво избегао злу судбу, ла му идол његовог срца у то исто срце нож сјури. Али он је ћутао као риба, — и очи му се нису кретале. Тек на свршетку драме , налазећи се међу опсадиицима Немањине Расине , он почиње да увиђа своју безграничну глуиост; да увиђа да се слабо што по поручици добија, а понајмање љубав младе девојке ; те науми да сам покуша е да би што учинио. Али и у томе је несретне руке ; пропуштена прилика неда се накнадити. Он ускаче у онсађени град, ушуња се у Немањине дворе, и затиче тамо Леиу врло узнемирену опсалом града. Очевидно је то врло незгодна нрилика за љубавни сноразум. Томе се придружује још и крајње нетактично и глупо нонашање заљубљеног брава. Он ни нет, ни шест, него нозива младу кнегињицу да иде с њим, па је још толико неуљудан, да јој не каже ни куда. Разуме се, да њој задаје страх такво сумануто нонашање; одбија га најгрубљим речима; оп свс више наваљује; у очајању онаму зграби нож из иаса ; он ипак трчи к њој; она му, издигнувши отети нож, довикује да одступи ; — јок ; пу®! — браву се измичу пете и пада мртав не зенувши. Галерија громко нљеска : Тако! Тако ! Хоћеш да дираш невиност ! . . . И нас нешто голица ва смех . . . Оволика глуиост заиста пије ништа боље пи заслужила . . . Млада кнегињица клекне и моли се богу да јој оирости ово убиство. Долази Штитоногиа и Мудрослав. Кнегињица пита Мудрослава опрашта ли бог оваква убиства. Мудрослав вели да опрашта, и абсолвира је од греха. Она узтаје весела, захвали се, и — ни лук јела ни лук мирисала, готова једазаигра. Штитопоша прави вицеве над мртвим Мутимиром. У публици весели покрет. И ми куражно пуштамо нагп осмех, да се но вољи башкари ....