Отаџбина

168

П030РИШНИ ПРЕГЛЕД

зове књижевним и позоришним клакерима, својом агитацијом иротив те драме ире нредставе, својом спремом да г Немању" извижде и направе скандал на првој представи , као и својим претераним апотеозама „Немањи" после прве представе, толико ражљутили, да је, само да би ггоказао своју самосталност иротиву тако напрапљеиог јавног мњења , ризиковао да буде неправедан само да не изгледа поводљив. А нама се чини да „Немања", ако није заслужио галаму коју су клакери дигли, бар је заслужио праведну оцену, да нико не казни њега за то, што су га разни шпекуланти злоупотребили за своје цељи. Осем ових обзира ирема нашем сураднику , ми мислимо да нам је дужност да и као уредник таквога књижевног органа као што је „Отаџбина" допринесемо, колико умемо, да се ираведно оцени једна тако ретка аквизиција нашега нозоришта и наше драмске књижевности као што је „Немања." Оно што критичар износи као нрву махну , да Немања у овој драми „изгледа више као енски него као драмски карактер" прво није доказано оним што се цитира у нотврду тога мишљења, јер се цитирају све саме драмске радње а не епска иричања, али баш и кад би било доказано, то не би била махна. Стварање једне државе дојиста је предмет далеко подеснији за опширни еп , него за збијени и концентрисани облик драме. ГПто је Цветић из тако огромне, епске грађе, умео да нанрави живу драму, у којој радња ни за тренут не престаје , што је умео да сконцентрише каратеристику читавог једног народа у једну личност, око које се кристалиш-е све што тај читав народ мисли, осећа, зкели, и ради, што је, уиркос еискога богаства грађе, умео да сачува јединство главне личности, места и времена у коме се свршава радња, која је у стаари захватала цео народ, све српске жупе и дугачак низ година. што је дакле задовољио три главна услова за сваку добру драму — то је , по нашем мишљењу заслуга драматуршке сиособности пишчеве, а не махна његове драме. Тако исто не можемо се сложити са критичаревом другом замерком „Немањи," да он као „мудри увиђавни и лукави државник уме да буде и фантаста , и то у тренутцима, врло важним по успех његове политичке идеје." По нашем мишљењу Факт, да Немања одбија краљевску круну и сестру византијског императора, не само што не доказује да је Немања Фантаста, него баш на против доказује да је он веома мудар државник, који рачЈна са најважнијим Факторима за успех његове „поли-