Отаџбина

ПОЗОРИШНИ ЦР.ЕГЛЕД

169

тичкс идеје." Он је у јуначкој борби скрхао све жупане , све сепаратистичке телсње, али их је скрхао само помоћу одушевљења целога народа за народно јединство . а не за то да он, Немања, мете на своју главу краљевску круну , која је уз то поклон византијског императора. У трепутку своје победс над «вима противницика и својим и народног уједињења , Немања се гради м«ањи од маковог зрна, он се, као мудар државник, задовољава да за се задржи оно што је суштаствено , он се задовољава да буде ргшшз иЉа рагез, а неће своје тек савладане сунарнике да дражи краљевском титулом, празном спољном Формом, на коју обични људи више полажу него на саму ствар, која му не би дала ни трунка више моћи, него пгго је Фактички већ има, али која би у рукама његових побеђених, али још врло силних жупана, врло згодно послужила да нокаже народу: како Немањи није било главно оно, рад чега је цео народ узањ пристао, него да на своју главу мете поклон народног непријатеља, Византије. Одбијајући круну коју му нуди импратор, он врло добро зна да је то увреда, коју ће морати платити крвљу, али њему тај нови рат треба, да све увређене амбиције и сву горчину рад жртава, којеје коштало народно уједињење, окрене противу сиољашњег непријатеља; он оберучке прима тај нови рат којч једино може да му иомогне да консолидује мучно иостигнути резултат унутрашње борбе. То није ни мало Фантасто, то је мудро, државнички, достојио таквога јунака и историје и драме, као што је Немања. Што се г. Цветић умео користити овим неизбежним резонманом историјскога Немање, да при крају нетога акта евоје драме, када малаксава интсресовање заморене нублике, јер она зпа, да еада још остаје да се оно двоје узме, што се кроз целу драму волело и борило; — што је при издисању драме изнсо клицу нове драме, нове борбе, пгго се његова драма не свршава баналном свадбом, већ потрзањем свију мачева и поласком у нови рат, то је само нов доказ колико иисац добро зна посао који ради. Тако исто не стоји пгго наш критичар вели да „Немања, једино из љубавн ирема Анн " одбија цареву состру Леомиду „заборављајући на све обзире државничке мудрости," него баш нанротив, чак и у томе иитању срца, Немања остаје доследан себи и својој, како би се данас казало, државној мисли. Немања није толико тангг да га одмах гаслеии сама титула византијеке принцезе, он зна да те политичке женидбе иису сиречиле ни један сукоб дотичних „оиријатзљених" дворова, са«о ако су