Отаџбина

170

1103 ОРИ ШНИ 1ГР К Г Л ЕД

интересц њихових држава дошли у суктб , ои зна како њогов народ мрзи све што јс туђе, и да би му та туђинка. са својом византијском свитом, обичајима, интригама и омаловажавањем свега што је српско, дакле за њу „простачко" — брзо знатно окрњила љубав и одавоет његовога народа, а Немања ни мало не ,,декламира" (као што мисли критичар) кад каже „моја је круна љубав мога народа," то је његово убеђење, и он има са свим нраво у једном народу као штз је српски, нарочито у ондашњем ступњу његовога развитка. Осем тога Немања је имао међу својим супарницима и ненријатељима и таквих, које нијс могао саломити ни пошто их је заробио. Такав је незавиени Кнез Хумски Драгош, који је тако поносит владалац, да још и као заробљепик имнонује своме победиоцу. Баш да није Немања ни нознавао Ану, он би ако му је у опшге било до женидбе, као мудар државник морао распитивати, да ли тај његов непријател. има какву кћер или рођаку, те да га бар сродством нриволе на своју државну мисао. Што је г. Цветић удесио да се Немања зал^уби баш у ћерку таквога несавладљивог Свог ненријатеља, ту се опет ноказаб као мајстор у драми, јер чак и њен љубавни зачин, служи главној идеји целе драме. И ту дакле нијо Немања Фантаста, а још мање „трубадур," а г. Цветић је порсд цељи коју је тиме иостигао за тројство драмског јединства, уједно учинио и лепу услугу срнским историцима, који су Дб сада толико лупали главу „Од куда Хум у Немањиној држави V" У томе што Немања води своју мајку на државно веће, на коме има да се регаи судбина српске државне мисли, ми не само да не видимо да је Немања „крајња слаботиља", као гато вели г. критичар, него да је захвалан син, пун онаквога иијетета према својој матери, какав ми данас тешко разумемо, а какав су у патријархалном сгунњу развитка сви српски синови морали осећати према својпм родитељима. 'Га и даиас је у свакој српској задрузи, па ма она бројала међу својим задругарима мнрго већ проседих синова, доста унучади и праунучади, старегаина задруге отац или мати, и без тога старегаине, не предузима се ни један важнији п<1сао задруге. Ја колико је тај одногаај морао тек бити развијен у срнској нородици ХП-ог века? Иа зар код живе матере, у томе веку, да сииови сами решавају такво једно крупно нитање свога дома ? Оеем тога критичар као да није врло пажљиво проучио први акт „Пемање," и ако би он то заслуживао већ и по томе, гато је Цвет.ћ умео и