Отаџбина

ПОЗОРИШИИ ПРЕГПЕД

172

свагда досадн.ој екснозицији да даде оаолико живота и радње јер да га је пажљиио ироучио, он би знао да је мисао о уједиљењу свију сриских жупа у једну државу зачео још отац Нсмањин, да је овај, остварење тог најлешнег сна у своме животу, умирући, оставио у аманет заједно с очинским аугоритетом својој жени, да је ова цео остатак свога живота посветила томе аманету свога мужа, и да је, нашавши да јој је најмлађи син најспособнији, њега нарочито васпитавала н сиремала за извршиоца Градињиног цолитичког идеала. На државном већу које ћс се држати код Радосла«а има да се реши оно питање, које је њу, онако болесну, уоаште још држало уживоту, и зар Немања, који то најбоље зна, да баш њу не новеде па то веће? Не треба она њему, као што критичар иогрешно мисли да му помогне савладати уиорну браћу, јер онаком бриљантном беседпику, као што се Немања показује ма томе збору, неће ништа помоћи опо неколико речп што их његова тешко болесна мати може казати, али он осећа као дужност синовљег пијетета да она, која Је у њему иробудила и све дотле неговала велику очину политичку замисао, буде и пре решавању, при остварењу њеном. Где је ту „крајња слаботиња ?" У осталом такве жене као што је Немањина мати, нису ни иначе реткост у српском државном већу, кад се решавају иитаља од великог замашаја. Ми потсећамо на државно веће у Душановом двору, када јс Кантакузен долазио да тражи савез са сриским царем. Царица не само што не мора да моли за дозволеље да и она сме остати на већу, него „кира Јелена" има том ирилик>м нресудну реч. МатиНемањина представљена је од прве сцене, у којој се појављује, так болесна, да је сасвим вероватно да ће .сваки јачи психички иотрес довести у питање и сам њен живот, и ми се бојимо за њу кадона иолази онако болесна на далек пут, у толико више, 1пто ми. гледаоци, знамо каиав јој душеван бол сдремају њеии синови и нехотице својим раздором. Нас њена смрт у сред државног већа ожалошћава, али иас не изпепађује. Живот у том трошном телудржао се још једино надом да ће дочекати успех своје најмилије идеје. Бура која се дигла у тој изм.ученој мајчиној души, у след призора крвнички завађених синова њених, угасила је тај жижак, који је само тињао. То је по нашем мишљењу трагично, али кије гнусио као пгго наш критичар иалази, јер он ничим није доказао да су синови хтели да својом свађом уокју своју мајку, и према томе не стоји ни мало да овде имамо ма чије намерно злочинство , као што он еамо каже. Упоређивање ове