Отаџбина

172

ПОЗОРИШНИ ПРЕГЛЕД

сцене с оном, у којој полудивљи аФриканац Отело, због цигло једне сумње, својим соисгвеним шакама дави своју верну жену, држимо да. је са свим ироизвољно. Изгледа да наш критичар има куражи да плива уз реку сувременога јавног мњења, а.чи да још није стекао куражи да се еманцинује од ауторитета вековима освештаног, као што је н. нр. Шекспиров ауторитет у драми. Кад се ноине и на ту висину, онда ће се он уверити да завесе на постељи Дездемониној ни мало не с.метају да гледаоци чују сваки врисак и сваки ропац те невиие жртве оког полусуманутог дивљака, онда ће рећи да је та сцена одвратна, па макар је сто Шекснира написало, и онда за цело неће нанисати да је шусно кид жена жртвује иоследњу искру свога живота за једну узвишену мисао, неће наћи да је гнусно што је мајци нренукло срце, када су њени рођени синови потеГли мачеве један на другога, нити ће наћи да су то синови само за то учинили, да убију своју мајку, него да је то, један трагичап слЈчај, који нико није могао иредвидети и спречити. Не можемо се даље Сложити ни са мишљењем да се Немањиио иоверење према његовој мајближој околини не слаже са његовом државничком мудрошћу и „лукавством." Сви одиста велики људи, свагда су поверљиви и у многоме са свим паивни а не „лукави." — Лукав је само препреден човек ; само иокварен човек не верује никоме, ни најпоштенијем, а узвишен и моралан човек држи за свакога да је поштен, док се о иротивноме не увери. Човек као пгго је Немања, не може ни да замисли толику ниекост код једнога човека, кога он хлебом храни и оба•сииље доброчинствима, иискост, какву ноказује Мутимир. Немања верује у братску љубав своје браће све донде, докле год они не потегну мачеве на њега. Какав је он разлог могао имати да не верује својој браћи кад су му преноручили Мутимира за нехарника У Његова поверљивост није дакле ни мало „неприродна" него на против само доиуњује његов конзеквеитно изведен каракгср. Што се младости Немањине тиче, писац је одиста могао да свога јунака представи у средњим годинама, у пуној мушкој снази; тадз би његова државничка мудрост била нојмљивија и за масу публике, а он тиме не би ништа изгубио од своје удесности и за .љубавну епизоду драме, јер као што знамо чап и у позној јесени има леиих правих летњих, па богме и пролетњих дана („бабино пролеће") а знамо да „стари пањ", кад се упали, дуже и силније гори. Ади што је у овој драми