Отаџбина

П030РИШНИ ПРЕГЛЕД

173

Иемања млад, то јој зацело не може Гшти никаква махна. Иринчеви у ошите брзо сазревају, јер се налазе у тако повољним околностима, као цвеће у стакленој башти, у којој је и у сред леда и зиме, уметнички накнађена нотребна тонлота и светлост. Кад принчеви и госиодичићи у ошпте хоће да уче, па још кад имају такво домаће васпитање, како је Немања имао код онакве мајке, и онакве учитеље какав је Мудрослав — онда су они у младићским годинама већ зрели људи. У осталом то је често пнтање индивидуалне способности, дара. Колико је година било Питу, када је дочепао думен велике Британије у своје руке? Зар је артиљеријски ОФицир Наполеон Буонапарте био матор човек када је спасо Француску од терора и хаоса? Тај низ примера могао би се накитити још многим славним именима из историје, али доста и ова напомена да се докаже да младост Немањина бар није никаква махна. Што је заљубљен, то није довољно да га критичар назове трубадуром; нигде не стоји иравило да велики државник не сме имати срца. Што је Немања заљубљен у Ану, Ирвош у Деепу а пехарник у Лепу, то ни најмање не квари драму, нити је своди на чисто „љубавну драму " и ако би то била мања несрећа за гледаоце, него чада би она била чисто политичка драма , као што би желео критичар због тенденције комада, јер ..РоШЈлећ 1Је(1 еЈп §;аг811§: 1лес1" вели чини ми се баш сам Гете, а ја се бојим да чисго политичку драму не би до краја гледао ни тако оцушевљен политичар, као што је наш критичар. Што Немања изјављује своју љубав Ани пред сами полазак на дрзкавно веће и „из виших политичких разлога", то нама ни мало не изгледа комично. Напротив та је сцепа једна од најнежнијих, од најлепших у драми. Не мислимо да је критичар био сретнији ни са оценом других карактера у овој драми. Он је много труда положио да докаже да карактер Деспин није природно и логично изведсн, али све што је из драме цитирао у потврду свога мишљења све је то баш паиротив доказало да је та частољубива мушкобања са свима њеним „салтоморталима" из љубави у мржњу и обратно, тако верно нацртана,као да је писац имао пред собОм жив модел, са кога је снимао слику, а да таквих жена има на овету, то и сам критичар мора да призна, а тиме је, по нашем схватању, признао и право иисаца,да у највернијој слици живота, у драми , износе и такве карактере. У осталом ми не делимо мишљеље да .,Деспа може да осиори Немањи место драмског јунака" с тога се нећемо на њеној одбрани ни задржати