Отаџбина

174

П030РИШНИ ПРЕГЛЕД

као код Немање, јер да доказујемо да жена као пгго Је Деспа не мора ео трво бити из „демимонда" нити принадати „врло изопаченим егземпларима образованијих виших кругова" — ми•слимо да је излишно за евакога, који је гледао Немању. Мк нисмо нашли да су Немањина браћа у овој драми иредставл,ена ,,као окорели зликовци као братоубит" оии просто бране од Немање своје личне и аолитичке ннтересе. Што они у политичкој борби терају тако далеко, да их критичар зове „зверовима а не људима" то бар њега не би требало да изненади, јер он као политичар најбоље зна, даје иолитичка борба и отимање о власт, у свију народа и у свима вековима била, и да ће довека остати: најдивљачнија, најстрашнија, или да се његовим изразом послужим „најзверскија" Форма борбеза оастанак , у којој често није ништа свето, ни најнежније и најискреније пријатељство међу људима који су друговали по 20—30 годииа, ни везе крвнога сродства, ни отаџбина! Узмите историју кога хоћете народа, узмите српску, на ћете видеги да ни рад чега није толико крвничке заваде и злочинстава било међу најближим сродницима, као због политичке борбе. Колико има само примера да брат устаје ПЈ .отиву рођеног брата, син против оца, и да се та борба свршује ослепљавањем или убиством онога што је, и што би требало да је, човеку најдраже .... Али зар ми, који смо преживели последњих шест година у Србији треба да идемо чак у стару историју за доказе овој тези? Зар политичка партизанска борба, коју ми водимо, није дала и сувише доказа како политика може од питомих често врло образованих људи да направи нешто врло налик на „зверове." И то, ми се не бијемо као браћа Немањина за своја владалачка права, него за расклиматане и мољчаве мииистарске Фотеље, накојимаљуди седе као на жеравици, и са којих се стропоштавају ако само покушају и најмањи самостални покрет. Нонашање браће Немањине тако је јако психолошки мотивисано, да ми потпуно разумемо сваку њихову радњу, и само жалимо пгго су њихови лични и иолитички интереси толико иротивни осгварењу НемаЊине државне мисли, која је нама тако драга, да морамо желити њихов неуспех. Ми никада ие би тако живе „истлнске" људе могли упоредити са дрвеним луткама, иити њихову трагичну борбу са „изигравањем комедије." ПГто се Мутимира тиче — он је зликовац иајниже сорте. Из чега је наш критичар извео да Мутимир илатонски воли Лепу, не знам, из његових речи које цитира , то се ни најмање не