Отаџбина

ПОЗОРИШНИ ПРЕГЈ1Е1

знати да је све испало како се само ножелити могло. За одело, оружје, за декорације, грађене су Формалне студије; управа позоришта утрошила је, као што чујемо, на ту спрему до пет хиљада динара, али доиста све беше ту, и византијске дворане са натосом од мозаика, и дворови из ХП-ог века, и владалачко одело, како је насликано на задужбинама владалаца из старе српске државе, и крсташки мачеви и остало оружје онога доба, све што беше нужно да помогне драми створити потпуну илузију, пренети гледаоце у ове одношаје народнога живота пре седам векова. Чак ни златна преслица за Краљицу није <1>алила, и саме столице и чираци беху „у духу" онога времена које се предсгављало. Изврсна режија учинила је да је цела радња (осем сцене са чекрком) ишла као сахат, није било мудања ни изгледања на номоВ иначе несносног шаптача, чак и опи глумци, који сваку реч протежу по неколико минута, само да чују од суФлера следећу, чак и они су овога нута знали своју улогу. Разни „грчеви" у мишићима за говор, којима се раније извињавало гдекоје незнање улоге , беху као неком чаролијом излечени. Г. Тоша Јовановић као Немања био је изврстан. Тако исто г-ђа Гргурева у улози матере, нарочито у главној сцени, у већу. Добро су играли г-ђа Јовановићка, г-ђа Мара Ђорђевићка, г-ђице Нигринова и Поповићева, господа : Гајковић, Гавриловић, Станојевић , и Милосављевић. Са самопрегорењем је играо (т. ј. уздржао се од лакрдијања за свој рачун) г. Динуловић, докле год је трајала представа, само кад се појавиоЦветић као нисац, није могао јуначко срце да стегне, него је изашао на бину — да га пољуби. Врло су слаби били , управо кварили су цео е®ект нредставе она два господина што су играли вођа Краљеве страже и Краљевића Ивањиша. Али и од њих горе , управо скандалозно је приказан ионосити и независни кнез Хума и Требиња, једна од најлепших епизодних рола у драми. Ту је уложицу упроиастио својим играњем — шта мислите ко ? Слављеник тога вечера, сам нисац драме г. Цветић. Играо је и маскирао се иснод сваке критике. То није Драгош, већ каракатура једног Митрополита; срећа по њега, што је тога вечера постао књижевник првог ранга, иначе би по онаквом игрању, његова умстничка репутација љуто страдала, макар да је носле неколико дана добио орден св. Саве за заслуге „на уметиичком пољу", који је орден он као књижевник, потнунце заслужио. Једино што га може извинити то је колосално узбуђење у коме се иисац „Немање" тога вечера морао иалазити.