Отаџбина

1*

Р 0 Д И Т Е Љ И

3

купује гледа да му је џаба..,. Шта ћеш : — наступило несретно доба.... Ућута; сузе је загушише. И Бошко се расплако... Море дошло и мени да плачем!... Стрина Марица устаде. — Куд ћеш дадо? (Он је матер звао дадом). — Идем да донесем да једеш што-год. — Иди, иди! Она пзађе. Бошко убриса сузе па ми рече; — Пајо, брате! Ја бих ти нешто казо! — Знам шта ћеш ? — Од куд знаш?! — Знам! за Босиљку је л ? — Ја ! — рече. Он ме погледа мало оштрије. — Шта ћу да јој кажем ? — Реци јој : нека не заборави што сам јој казо. И реци јој.... овај.... реци јој да ја, јес, ја... волем је ко... сестру.... — Добро, рећи ћу! — И реци јој : нека ме чека; јер, ако ме.... овај.... буде слагала, кажи јој, да ћу је.... овај... јес... сву ко репу исећи!... Кажијој.... У тај пар уђе стрина Марица; он ућута. Намести малу синицу па на њу метну по сомуна и сланик са сољу. Онда оде па донесе лепа „јемужна" сира и кајмака. — Дед, рано моја, седи јако — рече Бошку. — Ајде, кардо, седи и ти! — Море, мани — велим ја — само ти једи. — Не могу ни ја сам! — Седи Пајо, рано, седи! -—• рече стрина Марица. — Не могу стрина. Ја сам још код куће.... — Мош опет мало.... неће се побити.... Шта му знам — седох. Бошко извади нож,' осече две кришке сомуна, па — почесмо. — Дед\ рано, јејте, а ја одох да донесем пирј ана. Оде. Бошко спусти нож на синију.