Отаџбина

4

РОДИ т в љ и

— Што не јеш? -— Не могу; заседа овде! — рече иоказујући на гушу. •— Е, немој ти тако! И ја сам био у војсци. •—- ГГонда рецијој рече Вошко не слушајући ме—да ћу овај.... чим дођем из војске.... рећн дади да она.... овај.. помене баби.... та, већ: ожени ћу се само њом!... Нек се шалом не шали да би отишла за.... другог.... А ја ћу, овај.... све теби писати, па ти њој.... оиако прочитај лепо све што ти будем писо.... А кажи-де и оном Мојсиловићу.... Живку.... нек он батали што је почео, још он.... овај.... не зна мене .... Ни кост му с кошћу неће остати ако га ја дочепам!... Он је, већ једанпут пролазио кроз моје руке, па.... зна ваљда.... Уђе стрина опет, носећи у једном чанку пирјана. — Што не је'те? — упита она. — Па, вала, стрина, јели смо. — Ево, рано моја, пирјана ; сир ни онако није бог зна шта. Умачите ! Метиу пирјан на синију. Бошко, да би само матери по вољи учинио, поче јести ; ја не могох никако. — Што не јеш Пајо ? упига ме она. — Не могу стрина. — Умачи, рано, умачи !... па ево и овај батак ; Боја воле крила и тртицу. Ја не могох окусити. Она једнако око Бошка. — Дела, кућо, и ово нарче ! Тамо куд идеш нема понуда.... Пожелећеш да те мајка нонуди... нема мајке свуда!... Па се опет заилака. Ботпко испусги нож на синију. У тај пар викну чича Јова : — Јес' готов Бошко ? — Готов сам ! — одазва се он. Она скочи па стаде преда-њ ; готово му препречи пут. — Чекај, рано, још мало ! Чекај да те се мајка нагледа !... Седи, седи — још није све спремно !... Треба из- ' нети ову торбу.... па онда... нпје Ивко још ни коња упре-