Отаџбина

Р 0 Д И Т Е Љ И

5

гнуо... Мирјана ! Мирјана!.. седи ти кућо !... Чујеш, узми ову торбу па однеси у кола.... Да знаш како ми је !.... Ал је свака мајка проклета !... Седи кућо ; још мало само... па ћеш онда отићи.... а ја.. ћу се молити богу !.. Ти си ми једт!ни!.. Нема мајка деце на одмет !... А и та држава !... Зар јс баш запело за мога Боју?... Иштоће јој та војска ? Ето, одрани, одгаји, видиш !... ко соко — па кад га доведеш до снаге, онда ■— подај другом да га бије !... Седи рано !... Не сме мајка ни да шхаче да те не би... ух ! јадна ти сам !... Ал сам проклета ! Депо се и ја заплаках ! Наслонио се, тако, на довратак од вајата -— гледам, санћим, на поље — а сузе се котрљају.... Бошко зајеца. Ја се окретох и погледах: — она га уватила рукама за рамена па га притеже да седне на. кревет... Сва је дрктала ко да ју је грозница уватила. Није више плакала; очи јој се беху стопиле у Бошково лице; ни да је тренула ! Па и не говораше ни речи више ; само га је немо гледала.... — Шта је с Бошком ? — упита чича Јова надвиривши се. Бошко се иојми да устане. Она одскочи од њега па викну: — Па ево га ! ПГта ћеш ?... Ти, ваљда, једва чекаш да он оде — а ? — Није. Марице, брате ; ко би то мого зажелети? рече благо чича Јова. Ал.... време је !... — Још мало ; само још мало : — молим те : ко што се бог моли.'... Чича Јова одступи ; и ја изађох па одох колима. Ивко везиваше торбу за лотре. Жене се устумарале тамо и амо: — само нлачу ; деца се деру, а људи ћуте... Прошло је тако.черег сата. Док једва ето ти и Бошка са матером. Приђоше колима. — Е сине; сад да се поздравимо ! — рече чича Јова, а сузе му се котрљају.