Отаџбина

В У Л Ч Е

19

— Постао еам официр. — Официр ! узвикну зачуђеиа иура , која ее већ расћерета. Ти официр! Па камо ти сабља? — За сад сам само резервни . али сам се већ тражио за сталног и онда Ку је се доста наносити. Зулејка погледа својим великим очима. Хтеде да га види, како бн од прилике изгледао као официр, али чим му сагледа очн , збуни се и заборави на то. За то окрете, оборивши очн, на друго : — А где ти је материна слика ? — Хоћеш да је видига и ти ? Зулејка не рече ништа, али Пво извади из џепа спремљеку фотографију и пружи је њој. Зулејка пружи далеко руку, као да хтеде тиме спре чити. да јој IIво не дође ради тога ближе. — Ето, то је моја мајка. Како ти се доиада. -— Како је лепа! — Па добра, додаде Иво. — И како личипг.... Али Зулејка не дорече. Сва поцрвене. — ПГго се устежега! Кажи слободно. Личим на њу. -Је ли ? Зулејка порумене још јаче. Али се Иво сети да је разговори: — Видига Зулејка, хоћу да ти нспричам .једну причицу, које се сад сетих гледајући тебе и твоје цвеће. Има код нае много песама, у којима се вели, даје девојка мирисаво цвеће, али т[ лгеђу цвећем има бољег 1! лошијег. Кад је Бог створио овај свет, а он сагради, тако вели прича, и за себе један врт и у њему створи све цвеће гато га' данас има на свету: од ирвоцветне јагорчевине и зеленога кукурека до позне зимске руже , од мирисаве и сићутне мајкине душпце ДО безмирисне и поноспте лале, од зумбула до ђула: све цвеће .гато цвета овде код нас н оно , коме треба много тонлије 2*