Отаџбина

22

Г, У Л Ч Е

— Ништа, ништа ! иоче весела цура. Еио ми матере:. иде право амо. Хоћеш ли да јој кажем, да идеш право њој и да те се ја иишта, баш ништа не тичем. Иви прелете као нож кроз груди, јер виде како се оне речи, којима беше иочео цео овај разговор, тако мало слажу са свршетком. А'и она их изговори некако слободније готово са некаквим иреговором. Иво се уједе за усне и спреми се на све што ће доћи. Заиста Ашин-агиница, бивши и сама у башти, пође на кикот, да види шта се случпло. — Тако! тако! Сад се више не плашите једно од другог, говораше долазећи. —- 0 ни најмање, поче Зулејка. Он не окреће ни главе на мене. Дошао је само теби. — Да молим за мало цвећа; ја веома волим цвеће, извињаваше се Иво. — II ти му, .1ејке, ниси хтела дати? — Велим, док дођеш ти. И цри том иоглсда у збуњено момче н једва се уздржа од смеја. За тим оде, набра најлеишега каранфила, направи китицу, опточи је зеленилом, лепо притврдп ибришимом и дођенатраг : — Ево не могу да тн дам више; треба н за други пут.. — Алп то другп пуг хоће ли бптн за мене ? -- Ако будеш такав, као што си данас говорио. Само..— Само шта ? — Ти не знаш ? — Не знам. — Не знам ни ја. Мати ,је погледа , али она се окрете на другу страну и поче : — А гле Златке Хасанове. Идем да видим шта ме тражи.