Отаџбина

вота 1 ? Поглед ти се оте на један започети рукоиис на латинском језиву, носледњи што си диктирао, који лежаше на твоме столу, и којп почиње овим речима „Ке&шв ћог4из ђокапјсиз Вз1§га(1зп818". . . Твоје мезпмче. .. ботаничка башта Орбије. . . За тим си говорио о Академији наука... п то беху иоследње речи твоје, које смо чули. После неколико часова ти си издахнуо. Како је величанствено такво умирање! Еако је диван дух људски који се блиста у већ мртвом телу, који нреживи ту материјалну одећу своју. Еакву силу дају науке о ирироди сазнавањем о вечности материје и силе, о васиони, која нема почетка ни свршетка, о животу и емрти као о простој и нужној промени облика, у којој из сваке смрти ниче нов живот! Хвала ти учитељу и на тој твојој поеледњој поуци. Ми емо је разумели и зш ћемо се трудити да живимо и да умремо досгојни тебе ! „Човечији је живот — вели једаи писац — то је Једна кап која се издигне из океана, која се блиста на сунцу једну секунду — људи то зову 70 година — па је онда опет нестане у океану". Али та секунда, за коју је у ерпском народу заблистао Панчић, унела је толико еветлоети у његов умни живот, да ће сва потоња ерпска иокољења, кад год се помене та секунда, захвално уздиеатп : „Вјечнаја памјат !"