Отаџбина

дан њеног првог годишњег скупа, још Је Јечала та симФОнија са самртничке поетеље — а теби дође последњи час. Твоје срце већ је тако тихо и неправилно кудало, да му куцње нисмо могли осетити; твоје руке беху већ хладне, мртве... Твоје усне беху већ мртвачки бледе, једва се мицаху. Али твој моћни дух беше још ведар и чио, као и у време твоје пуне снаге. Они који су клечали норед твоје постеље, само да чују сваку твоју реч, и који су гласно понављали шта си говорио у последњем часу живота, да сви чују, имали су срећу да буду тумачи твоје последње лекарске анамнезе, која је обухватала цео твој живот, од оне болести у 8-ој години твојега живота, ради које је твој стриц три дана над тобом нлакао, онај стриц, кога си целога живота као свеца поштовао, на до оне бољетице, коју си добио враћајући се са метеоритима бањским, јер си путовао ноћу и ио ружном времену, само да се не задоцниш са твојим предавањима на великој школи. Када ми, иристајући на облик конзилијума, који си ти изабрао за вечни растанак са твојим ђацима, пристуниемо да узмемо 81;аргаевепз, ти си се само осмехнуо и рекао „Тело је већ мртво" па си нам онда говорио твоју последњу медицинску расправу, цитирао си Хувенланда и Шенлајна, твоје учитеље, шапутао си, али си говорио као с катедре, твој говор био је окићен клаеичким латинским цитатима, шалио си се, сећајући се једне класичке дијагнозе твојега колеге и пријатеља Др. Мајиерта о „Ре1)т пеугова уегзаШЈз", причао си како је умрво Балзак, и упитао си по његовом примеру: да ли ти можемо гарантовати бар још три дана жи-