Отаџбина

терминологији, те тиме створили могућност за следећа покољења српских лекара, да на тој основи иодигну зграду српске медицинске науке — за све то, има само теби да се благодари. А када п нама, твојим ђацима, дође ред да нас положе у мртвачки ковчег и да нас спусте у хладну земљу, када се дакле могне објективно пресудити и нага живот, ако људи пресуде, да смо целога живота истински волели своју отаџбину, да смо целога живота активно учествовали у сваком њеном великом послу, ако пресуде да смо живели и умрли као поштени људи — онда ће и наша деца, за то своје најлепше наслеђе, имати да благодаре твојој светлој успомени, која ће трајатп докле буде српскога народа. За све то, драги учитељу, за сва добра која си нам учинио за живота, па чак и за оно пгго ћеш нам учинити и преко наших гробова, ја имам само једну сиромашну и недовољну речцу, али она је у срцу и на уснама свију српских лекара: Хвала! Хвала ! Хвала! . . . Али ти се ниси задовољио тиме што си нас учио, водио, и упућивао, од ране младосги до пуне мушке снаге, теби није било доста, што си нам и после, пуних 20 година, био узор патриотизма, вредноће, савесности и грађанских врлина, ти си и на самоме часу умирања сетио се нае, прикупио си нас око твоје самртничке постеље, да нам покажеш: како је узвишена и лепа смрт на крају тако примернога живота, као што је био твој. У нашим душама још је трептала хармонија твоје тронуте посланице, коју си ти, суверени Господар српске науке, упутио Ераљевској Академији наука, на