Отаџбина

Д 0 Б Р О В О Љ А Ц

За то се сад дигох да милости просим : Милост ! јер крв српску не могу да сносим.« 20. Кад то костур рече он се сурва доле, Јецајућ' и плачућ, уз најцрње боле. Опустише се кости, под земљом их неста, И у густој шуми све се за час смири ; Грмљава, илач, јецај -и тутњава преста А нојца се мирна над земљом рашири. А Иву и Луку, пуне тешка јада, Кад одоше у стан, сан једва савлада. 21. А сутра дан таки, чим засвити зора, Зачула се хука, зајечала гора, Зачули се бубњи, таламбаси, вика. Стража Иви јави, да се Турци виде : Преко поља хите, а стоји их клика Силес-ија грдна иа стан српски иде. Није проста војска, но с њом и низами, А са њима тутње и топови самн. 22. Нва нам се није од топова бој'о. Јер је на брдима шумовитим стој'о. Али, кад је чуо да низама има, Позва таки Симу и Вукала стара, Да се нре сукоба саветује с њима, И да се о бојном реду договара ; Па са њима реши, да се држе горе, Да се само бране и из шуме боре. 23. Тога су се дана уздржали тако Из горе се није ни један ни мак'о, Топови су тукли и кршили гране. Грмљава се страшна по ваздуху вила. Летела су гори ђулад с турске стране, Али нису мпого штете починила. Само један куршум са висине паде, Па голему рану поп Сими зададе. 24. Када паде Сима, Ива душе боне, Заповеди својим, да га где год склоне. Склонише га одмах, докле бој не прође, Па се борба опет на даље продужи Док од турске стране црни Арап дође, Па све Србе стаде да псује и ружи. Србина је сваког најгорим назив'о, Па је српске борце на мегдан позив'о 25. Али када виде, да не слуша нико, Он се у свом бесу осмели толико, Да у саму гору псујући униђе, II са голим ножем у зуб'ма полети,