Отаџбина

578

ВЕРЕНИЦИ

жношћу, са оном захвалношћу, коју смо дужни уопште за велике услуге учињене од људи, а још већма онима, који ту нису рачунали на награду. »Да се ови оци нису ту нашли, вели Тадино, зацело би пропала цела варош ; јер је то било право чудо, што су- ови оци учинили за тако кратко време толике ствари за општу корнст, да не имавши помоћи, или бар посве мало од вароши, својом умешношћу и мудрошћу одржаше у лазарету толике тисуће сиромаха.« За оних седам месеци, докле је фра Феличе тамо управљао, примљено је око педесет хиљада душа, како вели Рипамонти, који са разлогом каже, да би морао такође и о таквом човеку говорити , кад би, у место што би описивао невољу једне вароши, морао причати оно, што јој може служити на част. И у публици природно уступаше и губљаше се оно тврдоглаво порицање куге, у колико се зараза шираше, а шираше се додиром и прометом ; а губљаше се тим јаче, кад пошто се зараза неко време држала само међу сиротињом, а сад поче узимати и познатије личности. А међу овима, како је тада био најпознатији, заслужује и овде да се изриком спомене најстаријп лекар Сетала. Да ли су барем признали, да је сиромах старац имао право ? Ко то зна ? Од куге разболише се он, жена, два сина, седморо од чељади. Он и један син прекужише, остали помреше. »Ови случајеви, ве.ш Тадино, који се догодише у вароши у племићким кућама, бацише у мисли племство и светину, а неверни лекари и глупа и продрзљива светина поче затварати уста, стискивати зубе и обарати очи. к Али излици, изговори, освете, да тако рекнем, убеђене тврдоглавости каткад су такви, да би човек пожелео , да је она остала тврда и постојана до краја против свака разлога и очигледности ; а овако је сад бно случај. Они, који су тако одсудно и тако дуго порицали, да код њих и међу њима има клица зла, које може природним начином, да се шири и да причини општу беду, не могући му више порицати ширење зла, а не хотећи то приписивати томе начину, (јер онда би морали у исти мах признати велику погрешку и велику кривицу), били су тим већма расположени да тиме траже други разлог, да усвоје први на који натрапају. По несрећп, то је тако већ било скопчано са мислима и предањима, која су тада владала не само овде, но и по свој Европи: мајсторије отровничке, врашки послови, људи који су се заверили да шире кугу, посредством заразног отрова и врачарија. Већ такве и томе налике ствари претпостављане су и вероване при многим другим кужним болестмма, а нарочито тада, у половини прошлога етолећа. К томе дође, да је годину дана раније дошла- депеша са потписом краља Филипа IV. губернатора, да га опомене, како су из Мадрита утекли четири Француза, које су хва-