Отаџбина

в е р е ii ii ц ii

579

тали, јер се подозревало, да они пшре отровне и кужне масти; дакле нека мотри, ако би се кад показала у Милану. Губернатор је саопштио депешу сенату и санитетском одбору; али као да тада нису на то особито обртали главу. Но кад се куга појави и познаде, сеНање на ту опомену могло је служити као потврда неопредељеном подозревању на грешну пакост, а могло је бити и први повод да се та сумња родила. Али два догађаја, један од слепа и претерана страха, други од не знам какве ровности, преокренуше ову нејасну сумњу могућа покушаја у сумњу, и у многих, у извесност позитивна нокушаја и стварна злочина. Некима се учинило, да су видели 17. Маја у вече неке људе у саборној цркви, како мажу преграду од дасака између места одређених за оба пола, те по ноћи дадоше изнети из цркве преграду и неколико скамија уз њу; ако председник санитета, дошавши са четири одборника, пошто је прегледао преграду, скамије, судове са светом водицом, и ннје нагпао ништа ш.то би могло потврдити глупу сумњу у отровнички покушај, нпак да би учинио по вољи туђем уображењу, а ј ош ире са сувишне оарезности, нареди, да ће доста бити да се преграда једанпут опере. 0"ч. крндија од нагомиланих ствари учини велики упечатак на поплашену светину, којој ма што лако постане даказаном. Рекоше и уопште и взроваше, да су у саборној цркви намазане све скамије, зидоби , па најпосле и ужета од звона. Али се није само тада говорило: све белешке савременичке, у којима се говори о томе, (гдекоје писане после много година), пишу о томе с истом сигурношћу; а прави ток ове ствари морао би човек нагађати, да се не налази у једном писму санитетског губернатора које се храни у аркиви Сан Феделе, и из кога смо га узели, и у коме су речи, које смо горе подвукли. Друго јутро ново и још чудније и значајније позорје занимаше грађанима очи и умље. У сваком крају вароши видеше врата од кућа и зидове пуно умазане неком прљанштином жућкастом и беличастом, коју као да су тамо прскали каквим сунђером. Било да је била глупа шала, како би се изазвао много јачи и оштрији страх, било да је грешнија намера ишла на увећавање опште забуне, или друго што: ствар је посведочена тако, да нам се чиви, да би луђе било држати је за сан многих људи, него ли за дело неколицине, у осталом за дело, које нити је било прво ни последње тога рода. Рипамонти, који често, а нарочито што се мазања тиче, неће да се руга, још чешће пак да оплакује народну лаковерност, овде потврђује, да је видео то замазпвање, па га описује. У поменутом писму господа од санитета истим речима описују ствар; казују, како <зу правили опнте са том материјом код паса, и како није било зле