Отаџбина

580

ВЕРЕНИЦИ

последпце; додају, да онп мисле, „да је таква продрзљивост произишла нре из несташностн, него ли са злочпначком намером,« а та им мисао показује, да су они до тога времена имали довољно душевне мирноће, да нису видели оно чега није било. Друге савремене белешке, говорећи о томе, такође кажу, како су одмах многи мислили, да је то учињено шале ради, из нестаишости; нико не каже, да је то когод порпцао; зацело би га споменули, да га је било, ако не зашто, а оно да би га назвали заврзламом Нисам држао, да ће битп сувишно да саопштим и да овде ставим и ове ситннце о чувеној глупости, које су слабо познате, а у неколико и нимало; јер у заблудама, а највише у заблудама многих, оно што је најзанимљивије и најкорисније да се посматра, рекао бих, да су управо путеви којима су ишле привидности и начини, са којима су могле улести у духове* и њима овладатн. Варош већ узбуђена узбуди се тиме са свим: газде од кућа палише сламу и гореше замазана места; мимоходци би застали, гледали, грозили се, стрепели. Странци, већ тиме сумљпви, а како се лако могаше распознати по оделу, бпваше задржавани народом на улицама и вођени у суд. Ту се предузпмаше испнти п претреси о^ задржаних и задржатеља и сведока; никога не нађоше да је крив; још главе бнле кадре да двоуме да испитују, да разумеју. Оанитетски одбор изда наредбу, којом обећаваше награду и пекажњеност ономе, који би пре казао виновника или виновнике недела. У поменутоме писму, које носи датум 21. Маја, алп је очевидно било писано 1 ',1-ога, кога је дана потписан нечатани оглас, веле сва господа овако : »На сваки начин нама се чини, да овај злочин нпкако не треба да заостане не кажњен, нарочпто у такву опасну и сумњиву времену; ради утехе и спокојства овога народа и да би се добило знања о том делу, ми смо данас нздалп објаву, итд.« Али у самом огласу не беше ни трага, барем не јасно, од овог разложнога домишљања, које су саопштили губернатору, а ово ћутање уједно показује помамну нредрасуду у народу, у њима пак попуштање, које заслужује тим внше укора, што је могла бити опаснија. Докле је одбор тражио, многи у публици, као што то бива, већ су нашли. Од оних, који мислише, да је то неко отровно мазање, неко мишљаше да је то освета дон Гонсала Фернандеса од Кордоне за покрде прнмљене при свом поласку; неко мишљаше, да је досетка кардппала Ришеља, како бн опустио Милан, те да га се дочепа без муке; држи, не зна се на ком оспову, означаваше као виновнике Коланта, Валенштајна, овог или оног племића миланског. Вило нх је, као што рекосмо, којн су у том послу водили само глупу Јгалу, па је припиеиваше ђацима, гос-поди, официрима којима је до-