Отаџбина

39*

АНА КАРЕЊ1ША

593

Кажите и сами, зар је могућно да и даље живимо заједно иосле свега што се догодило, зар је то могућно ? понављаше јачим гласом — Зар кад је мој муж , отац моје деце стао проводити љубав са гувернантом своје деце... — Али шта да се ради ? Шта да се ради ? рече он као утучен, не знајући шта већ више да каже, и још ииже клоиувши главом. — Ви сте ми гадан , одвратан ! иовика она у све јачој раздражености. Ваше су сузе — пода ! Никад ме ни волели нисте ; ви немате ни срца ни осећања ! Ви сте ми мрзак, одвратан , туђ , савршено туђ ! — Ову ужасну реч »туђ« нзговори болно и пакосно. Он је погледа, и мржња изражена на њезином лицу поплаши га и задиви. Он није разумео да ју је дражило баш његово сажал>ење према њој. Она је опазила да је то само сажаљење а не љубав. >,Не, помисли, опа ме презире, и неће ми опростпти.« — Ах то је ужасно, ужасно, рече гласно. У тај мах заплака и дете у друтој соби, по свој прилици беше пало ; ДарЈа Александровна послуша. и њено се лице мало ублажи. Она беше застала за неколпко тренутака, без сумње ни сама не зпајући, шта да ради ; нотом устаде нагло и пође вратима. — Та ето она воли моје дете, помисли он, приметив промену на њезином лицу, моје дете ; па како онда може мене да мрзи ? — Доли, још само једну реч, узвикну он, пошав за њом. — Ако пођете за мном, ја ћу да зовем слуге, децу. Нека, сви виде какав сте неваљалац ! Ја данас одлазим , а ви останите овде са својом љубазницом ! И нзађе, треснув вратима. Степан Аркадијевић уздахну, обриса зној с лица, н тихо иође из собе. „Матпја рече : све ће бити добро ; али како ? Ја не видим никакве могућностп. Ух, ух ала је то страшно ! Па како је простачки викала ! <( говораше он у себи оомишљајући на њену вику и речи : неваљалац и љубазница. »Можда су чуле чак и слушкиње ! Простачки, страшно простачки.« Степан Аркадијевнћ застаде за неколпко тренутака , утре сузе, уздахну , потом истури прса и изађе из собе. Беше петак, и у трпезарији часовпичар немац дотериваше часовнике. Степан Аркадијевић сети се своје шале о том ћелавом часовничару т. ј. ),како се немац целога свога века дотеривао да дотерује часовнике® и насмеши се. Степан Аркадијевић радо се шалио. »Можда ће најпосле све добро битп«, помисли. — Матија! повика за тим. Успреми с Маријом ону крајњу собу за А.ну Аркадијевну.