Отаџбина

592

АНА КАРЕЊИНА

— Како је срећан п задовољан помисли она, а ја ? — Сав га свет воли због те његове доброте, а мени је баш она одвратна. Уста јој се стискоше, и живцч на десном образу бледога лица њезина, задрхташе грчевнто. — Шта ћете ? рече брзо загушљивим гласом. — Доли, понови он дршћућим гласом. Ана долази данас. — Па шта је с тим ? Ја је не могу примити. — Али тек треба. Доли... — Одлазите, одлазите, одлазите, викну она. Степан Аркадијевић могао је још и бити спокојан док је мислио на жену, могао се и надати да ће се већ све »удесити,« и могао је сноко.јно пити каву и читати новине ; но кад угледа то јадио н измучено лице, и кад зачу тај глас пун очајања и резнгнацп.је, њсму се стискоше груди, стеже га у грлу, и очи му се напЈ нише сузама. — Боже мој шта сам урадио ! Доли, тако ти имена божија... Он не могаше продужити и зајеца. Она затвори шнФонер и погледа га. — Доли , шта могу више да кажем ? Опрости ! Помисли, зар девет годнна живота не могу да извине један тренутак... Она беше спустпла очи очекујући шта ћег даље рећи. Чисто га је молнла да је како год разувери. — Тренутак... искушења , изрече он и хтеде продужити , но она плану и живци на десном образу опет јој задрхташе. — Одлазите, одлазите, одатле ! повика онд још јаче — и не говорите ми впше о својим искушењима и о својој подлости. Она хтеде изаћи, али се занесе и придржа се за столнцу. Лице јој се развуче, усне испупчише а очи напунпше сузама. — Доли, продужи он јецајући , тако ти имена божја, помисли на децу, она нису крпва. Ја сам крив и мене казни, мене пусти да покајем грехе своје. Готов сам да чиним што год узмогу. Крив сам и већ не умем да искзжем колико, али, опрости, Доли. Она седе. Он слушаше њено дубоко, тешко дисање , и беше му је неисказаио жао. Она неколитсо пута хтеде говорити , али не могаше. Он ишчекнваше. — Ти помишљаш на децу , само колико тек да се забављаш с њима, али и ја помишљам на њих, и знам да су пропала. Ову је фразу она очито више пута понављала у себи. Она му рече ти, н он је захвалан погледа, и хтеде је ухватити за руку. Али она се с гнушањем окрете од њега. — Ја мислим на децу , и за њих бих учинила све на свету : али ја не знам како да их спасем : да ли да их отргнем од оца, или да их оставим развратноме оцу, — јест, развратноме оцу?...