Отаџбина

АНА КАРЕЊИНА

595

сродника — ипак добио то псто или друго какво место с годишњом платом од шест хиљада рубаља, колико му је уираво и требало; јер његово Фннансиско стање поред свега великог имања жениног, било је ипак врло растројено. Половина Москве и Петрограда беху све сами рођаци и пријатељи Степана Аркадијевмћа. Он се родио међу људима, који беху све неки сами власници п великани. Једна трећина старих државнпка беху пријатељи његова оца и знађаху га још из малена; с другом трећином говорио је ти, а последња трећина беху све његовн добри познаници. Сви дакле они, који су делили земаљско благо у виду звања, прихода и концеспја, били су све његови прнјатељи, и немогаху га обићи. Облонски дакле није имао потребе да нарочпт® моли за како добро место; довољно је било само да никада не отказује, да не завиди, да се не свађа, да се не налази увређен — а те све он у осталом по урођеној доброти својој није никад ни чинио. Њему би изгледало смешно кад би му се казало да не може добити место с платом, која би њему била довол.на, тим пре, што он никад није Бог зна колико ни тражио; он је само хтео да буде на равном положају са својим вршњацима, а већ у своме послу и онако није био горп од ма кога другог. Степана Аркадпјевића нису волели само због добре и веселе нарави и не а сумњивога поштења; него је у самој његовој пријатној спољашности, сјајпим очпма, црним обрвама и коси, свежем, руменом лицу — било нешто весело и примамљиво. Ах Стива, ево и Облонскога, кликнуо би свако, с ким би се састао. Па баш и кад би се десило да какав разговор с њиме и није био Бог зна како забаван н весео, — ипак би му се другог или трећега дана цело друштво исто тако обрадовало. Служећи већ скоро три године као шеФ извеснога надлештва у Москви — Степан Аркадијевнћ не само да је иридобно љ$'бав него и поштовање својих др\ гова, потчињених и старешина, на кратко свију оннх, с којима би имао посла. Главна особина због које су уважавалн Степана Аркадијевнћа, беше његова сннсходљивост ирема људима. Она је пмала свога основа у познавању својих сопствених махна. Потом, Стеиан Аркадијевић беше потиуно либералан човек. П то није било утицајем ноЕина, што их је читао, него по нарави својој беше нотпуно приступачан свакоме, па ма какога он био стања или положаја. И најпосле, што је најглавније, он беше у свакоме послу савршено ненристрастан, тако, да никад ннје упадао ни у какве погрешке ни странпутнце. Дошав у надлештво, Степан Аркадијевнћ, праћен вратаром, уђе у свој ма.ш кабинет, обуче униФорму, и упути се у седницу. Пнсари