Отаџбина

€00

АНА КАРЕЊИНл

— Не разумем, не разумем, рече. — А шта ти ту не разумеш ? такође смеше1 )И се упита весело Облонски, и-узе цигару. — Не разумем, како ви то радите , рече Љовин, слегнув раменима. Како ти све то озбиљно узимаш ? — А што ? — Та зар је и то какав посао? — 'Ги то тако тек мислиш. А ето ми имамо посла и сувише. — Посао на хартији. Да, да, ти за то имаш дара. — То јест, ти држшн да мени нешто не достаје. — Може бити да је и тако. Свакојако, мени се допада та твоја велпчина, и радујем се што ми је пријатељ тако велики човек. Него ти мени не одговори на питање, рече он, и са очајничким усиљавањем упре очи право у Облонскога. — Добро, већ , добро. Прптрпи се мало , и све ће бити. Ето, имаш три хиљаде десетина у каразинском срезу, па каква је у тебе снага, па свежина — као у девојке — доћи ћеш ти већ у наш род. А што питаш за Шчербацке : све је по старом. Штета само што те нема тако давно. — А што ? поплашено упита Љовин. — Та нпшта, одговори Облонски. Разговараћемо се. Пего рецп ти мени за што си управо дошао ? — Ах, и о томе ћемо се разговарати, рече Љовин, поцрвенив до ушију — Лепо , разумем, рече Степан Аркадијевић. Пидиш , позвао бих те својој кући, али ми је жена нешто слаба. Још нешто : ако желиш да их видиш, данас ће бити у зоолошкој башти на_леду између четир и пет часова. Биће и Кити. Иди дакле тамо , и ја ћу доћи по тебе, па ћемо ићи заједне гдегод да ручамо. — Врло добро, дакле до виђења. — Слушај само, знам ја тебе. Ти ћеш то да заборавиш, п да се вратиш у село ! — смејући се рече Степан Аркадијевић. — Како бих заборавио. И Љовин излазећи из кабинета, тек се на самим вратима сети, да је заборавпо опроститп се са друговима Степана Аркадијевића. — Ово мора да је неки врло енергичан господнн, рече Гриневнћ. — Да, да, одговори Стеиан Аркадијевић, срећан човек. Три тисуће десетлна у каразинском срезу, читава будућност пред њим, па тако свеж и чио. А не као мн. — А шта ли то вама није по таман, Степане Аркадијевићу ? — Зло, зло, рече Степан Аркадијевић, дубоко уздахнув. (Наставиће се)