Отаџбина

658

с л ii в н ii ц а

стратег и тактичар као што је и најхрабрнји офнцир у повереној му војсцн, па кад је он нешто наредио онда је то свето, и не може бити ооље ? Други на месту г. Топаловића не само што се не би женирао да касира какву заповест г. Хорстига, о којој би имао уверења да не ваља, и да може компромитирати целу битку а с њоме и војничкн углед Србије — него би му с места одузео команду. Бадава — енергија се не може одрећи пуковнику Топаловићу. Види се да је оп у ииротској битци чврсто држао у својој руци дпзгпне свију дивизија своје војске, впди се да се само оно радило, што је требало да се ради, што је он хтео! Па ипак пуковник Прапорчетовић, коме се за цело не може пребацити да је у лудој коњнчкој налетљивости заборавно на мирноћу н разложност која се тражи од једног ђенералштабног ОФицира овако наставља своју званичну релацију: »Салш да је овде енергичннје аостуаљено, Бугари тога вечера не 6и више ушли у Пирот. II овако су онп опет уш.ш у варош много доцннје, кад су је наши са свим напустили били. Доказ: што после тога нигде око Пирота није било пушчане ватре, јер су Бугарп само артнљерпјом, и то с оне стране Пирота против нас а на рочито против наше коњице Ј ) дејстаовали; што Бугарн нису никако нзбијали с ове стране Пирота, наиротив тек тада аочеше се неки грађани из вароши изсељавати и на нашу страну прелазити. »Међутим ситуација се на нашем десном крилу знатно променила. Изгледа да су Бугари сву трупу, која пм се из Пирота повукла, употребили за ојачање свог левог крила, и наше десно крило напали, са огромном јачом силом, псто потукли н чак иза села Раснице бацили. Што Бугари нису и даље на тој страни напредовали, а могли су, јер је још видно било, има се пригшсати једино: првом коњичком пуку, који је, пошто се са пешадијом морао г ) вратити из Пирота сада грозио њиховом боку и иозадини. Да их панада није могао за то што је немогућно било прећп преко блата и гшштољина. 3 ) Ј ) Колико жртава у олед тога код ње? 2 ) Зар је г. Хорстнг заповедао и ескадронима коњпчке бригаде ? Зар њих њихов командант није могао оставнтп на ивици варошн те да бар вара Бугаре да је Пнрот још у српским рукама, а ако нх баш нападну ласно је за коњике пројуритп кроз варош натраг...

3 ) Грех на душу ономе ко укочи нашу коњину тнм блатом и пиштоллшама! Како би то славно било да је сада наша коњица могла и нап асти на позадину бугарског, левог крила, којој је само грознла! Пом ислите Бугари би били ухваћени као у клопци, моралп би се предати!