Отаџбина

668

сливница

Тако се свршује ово писмо г. Т. Поновића, коме имамо да благодаримо за толико драгоцених података, без којих бн наша скица овога доба била са свпм непотпуна. Из овог носледњег одељка тога писма који говори о другоме дану Пиротске битке, нарочпто се јасно види како је истина улеашаеана у релацији шумадијске дивизије. Изгледа да она нпје одступила, као што се званичо каже, само у след отступања деснога крила и центрума Нишавске војске, и што је дунавска дивизија панустила Будин дел који она није ни имала да држи, већ који је хтео Цинцар-Марковић да поседне да није добио од Бшшчког налог за одступање. Изгледа да ће оних 9.000 пушчаних метака што је дивизији остало свега , да ће оно разбегавање аоловине војника бити узрок што је дпвизија шумадијска тако далеко отступила. Да то одступање није било онако правилно, како се у релацији представља, доказује изненађење пуковника Биннчког па путу за Оопот, када му је поручик Јанкура јавио да има читав један пук његове дивизије испод Нишора, и када се штаб вратио на Нишор. Каква је дисциплина тога дана владала у шумадијској дивизији види се из тога факта, што Цинцар-Марковић писмено тражи две батерије од дивизијара, овај моли потпуковника Мостића за бар једну батерију , а овај не само да му не шиље ту једну батернју , не само што не бира и не утврђује позадне положаје , као што у релацији стоји — већ цео артиљеријски пук упутио се Бабиној глави.... Па онда, из релације не само не видесмо ни најмање делце коњичко тога дана, него не нађосмо ни једне једине речи о другом коњнчком пуку. А међу тим тај пук данас оставља за собом на Нишору сву шумадијску пешадију, па путује за Бабину главу да »заклања артиљерију" као што се срамежљиво додаје у релацији коњичке бригаде. Кад се прочита да коњица »заклања артиљерију'-' то врло лепо звони; човек себи представља да је сва пешадија одступила, артиљеријр хоће да се за њу жртвује само да картечом колико толико заустави гоњење непријатеља , па макар и који топ изгубила, и онда 1,оњица по своме нозиву, највелнкодушнији и највитешкији род оружја, такође није хтела да одступи, него остаје да заклања своју артиљерију. То је лепо, узвишено, внтешки, то више није само каваљеријски, већ каваљерски поступак. Али на жалост прошла су времена тако витешког идеалног пожртвовања чак и у војсци. На Садови 1866 још се артиљерија жртвује за пегаадију, а 15 Новембра 1885 код Пирота, после двадесет година , цела артиљерија једне дивизије стоји далеко позади своје пешадије која се бије, њу при одступању не заклања ни коњица, јер ова прати артиљерију пут Бабине главе ....

(НАСТАВПЋЕ СЕ)