Отаџбина

С Е Љ А Н К А

25

— Богме и он теби то исто прети ! — Имаће иосла док нашој качари науди ! — рече Нинко поносито. — А шта велн п^ија Смил>ана ? — упита Живана. — Она се сирота само снебива — одговори Сава. — Само о снаји. Вели : »кажи, пријатељу, нрија Живани нека ми поучи Анђу у кућанском реду. Кажи јој да сам је молила по сто пута. Анђа јс паметна — она брзо спрпма !...« Анђелији засузише очи. — Немам је , вала , чему учити — оиа је њу изучила свему добром и ваљаном.... Дође и недеља. Ан! ; елија уранила па успрема и уређује. Чича Стеван наређује да се прасе пече ; Живана одређује које од живине да се закоље. Све се устумарало тамо и амо. А како и неће : кад треба дочекати »прнјатеље«. Чича Стеван — пошто је наредио шта треба радити — диже се до цркве и мејане да зовн^ попу — који због женидбе синовчеве није могао на свадби бити — и још неке своје пријатеље. Анђелија га испрати дс капије па се онет врати у конак да намешта. Кад је била готова дође Шивана те прегледа је ли све у своме реду. — Е. ћери, све је добро. Иди сад те се и ти обуци и уреди. Око ручанице ето ти чича Стевана са попом и кметом. Њих Анђелија лепо дочека. — Еда пријатеља ? упита чича Стеван. — Нема га још — рече Анђелија. — А је л готов ручак ? — Готов је. — Сад ће и он. Ајдемо попо, ајде Живко, ајдемо у конак. Они одоше у конак а Анђелија у качару по ракију. Служи она њима ракију — док тек викну Живана : — Трчи, снајо, отвори капију ; — ето ти оца ! Анђелија спусти чутуру на сто, поклони се и изађе на врата а одатле полетп на капију. У авлију улетише вранци чича Илини. У ко.шма сеђаше Смиљана и Спасенија у „закошарку" а чмча Илвја сам држаше узде. Он се није мог'о одреки свОЈе старе навике да сам кочијаши. Крај њега сеђаше Милисав. Сви укућани беху изашли да дочекају госте. Чича Илија устави коње па с кола викну : — Помаже бог !