Отаџбина

С Е Л. А Н К А

33

боје из соба у којима треба зимовати, а стока бега под топле наслоне од зиме... Једно јутро уранио чпча Стеван пре" свију н изађе на поље. Анђелија тумараше по ку1ш. — Јес' уранила спајо? — Јесам тата. — Охб! ово дува баш ! — Зима је. Чпча изађе, па — кад се врати натраг рече: — Имаћемо данас снега. Него ти снајо наложи добро вуруне. — Оћу тата. Свану. Небо убелило к'о самртнп покров ; облаци се на њему сталожили па готово пали на земљу; „маџарац® (северац) уједначно па реже к'о брпјачицом; врапци жалостивно цвркућу... Настала је тишина, она нема тишина, која увек предходи промени времена, и у којој ти свакн гласак јасније звучп... На једаред поче оретко падати перо по перо, велико округло н пзрецкано: чини ти се да звезде падају; мало по мало почеше падати ситније али чешће... док осу... — Снег, снег!.. Деца појурпше на праг; старијн се нагоше па гледају кроз процепљену артију на прозору... Свима срце радосније закуца; сви рекоше : — Вала богу !.. А снег само падаше. Већ је убе.шо земљу; побелеше п кровови на зградама; само кућни кров још није с тога што је угрејан те је се на њему топио. — Дај-де, дијете, мало снега овамо ! — рече чича Стеван отворнвшп прозор. Једно од деце додаде му. — Сув к'о песак'.. Ала ће бити с'оника! — рече чича. — То ће ваљати! — вели Нинко. — Моћи ће мо осећи и довући јапнју. — Моћи ћемо... Децо, у собу ! Гле ти њих како јуре! И чича Стеван гледаше задовољно како стопе дечије остављаху трага у снегу. Не седн се чича Стевану никако код куће ; све да му је да куда изађе. — Ко је отиш'о да положи кравама? — пита он. — Сава. — Ко је отиш'о у лужњак свињама? ОТАЏБИНА КЊ. XIX. св. 73-ћа 3