Отаџбина

34

С Е Љ А Н К А

— Миладин. — Снајо?.. Дај-де ми нађи мога коња (штап) да и ја куда макнем; никако ми се не седи код куће. Снег веје како је богу воља. Чича умота главу шалом; на руке наби рукавице и узе ттап. Анђелија га испрати... Тога вечера окупише се код чича Стевана: Маринко Мандић, Живан, кмет, Дража и још неколико њих. Дошли да поседе и разговарају и да прекрате дугу ноћ »к'0 цареву годнну." Анђелија је дворила и служила. Људи се разазурили к'о код својих кућа; дирају Дражу и шале се један с другим. Све то зачињаваху чутуром што је Анђелија додавала. — Впди-де, дијете, пада ли још снег! — рече чича Стеван. Анђелија изађе, па кад се врати рече: — Пада. — Е иди сад донеси још пића. Оћу да пијем јер сам расположен... Само да неће скоро престатп... Ала ће ово да буде с'онич!.. Деде, Драшо, јавп једну. Волем ти гусле него тамбуру, а за »музуке (< (ћемане) не марим никако. Анђелија оде по пиће а Дража узе гусле, загуди, загуди па онда поче певати. Пола ноћи је давно превалило. Дража једнако накарада : час нева уз гусле час задиркује све. -Буди се смеју или слушају а Анђелија двори и служи. Чим нестане у чутупи, она иде и точи. Кад год би се натраг вратила чича Стеван је ш.та : — Падали још ? — Пада — одговорила би она. — Ама што ти тако једнако распитујеш за снег I — упита чича Стевана Маринко. — Не знаш како волем кад снег пада ! — одговара чича. — Ја знам и зашто волеш ! — Вели Дража. —* Е, чик погоди ! — За то што је снег бео, а и ти си бео. Сви се заценише од смеја. — Море, оћемо ли кући ? — рече кмет. — Сад ћеш кмете. Дуга је ноћ : имаш кад и одспавати, вели чича. — Море није мени за нас. Ми сутра можемо и до ручанице, али ово дете... — Млада је — нек двори. — Е, брате, нисмо се ми џабе трудили. Нек насп послуша мало — шта ће ! — вели Дража. — Треба и њој одспавати — рече кмет.