Отаџбина

КЊИЖЕВНИ ПРЕГЛЕД

633

Међу тим код Јуцике тај изненадни прелаз извршен је услед једнога страшног сна, дакле због|једне просте случајности. Тај је сан она снила у болести, и у њему јој се превидело како се врши над њом материна клетва, све до најмање поједипости. Нама се чини, да ои ооље било, да је она природним путем дошла била до тога, да увиди да је на погрешном путу, да је је на то могла упутити здрава свсст и кајање, или какав догађај, призор. Јер иначе шта би било кад би тако значајни психологиски процеси били остављени на милост и пемилост тек каквим чудним случајностима ?! Између свих до сад поменутих карактера најзначајнији је Јеличин. Она је главни јунак овога романа. Писац тврди да је Јелици дато добро васпитањс како у кући код Шандора, тако особито у кући мадаме. Ма да смо мало час односно тога изразили нашу сумњу у неколико, ипак смо склони да поверујемо писцу. Очевидно је да је писац хтео представити своју јунакињу као модерно васпитану. Он јој је испрва дао васпитање за које, као да је доцнијс мислио, да јој је недбвољно, те му је одмах придао допуну. Прво је васпитање Је.шце у кући мадаме СераФине. Писац је очито противан извештаченоме васнитању, које слабе користи доноси домовима, које често загорчава и разорава кућу, а таквог чега налази се у више завода. Њему најнре није нотребно да Јелица знаде свирати на клавиру, да зна Француски језик, већ да зна оно што је једиој домаћици преко потребно и кући. Главна му је брига да Јелицу васпита за ваљану домаћицу, и односно њега мадама СераФима слабо је што могла привредити, особито у знању домаћих послова, јер је скоро све то Јелица била вична, још кад је ступила код мадаме. По што је Јелица изашла већ из завода мадаме, писац се досећа, да јој је још потребно и даље васпитање, тс је даје код мадаме Бонавентуре, а овај поступак овако је образложио: »Мадама је њој правац дала, да би покрај углађености знала на селу или у каквој варогпици и кућу водити; али у већој вароши мора знати и обичаје вишега друштва, који се као »бонтон« означује, а по том треба још да практикује« (стр. 117). тако се је Јелица у том »вишем леру" имала »даље дотерати". Што је потребно Јелици ово даље васпитање, која је већ за образовану домаћицу била довољно и лепо васпитана још онда, кад је изашла из завода мадаме СсраФине. Њој није ни требало шта више, јер је иисац није ни удавао за каквог гроФа или барона, но за обичног једног доста образованог и имућног трговца. А баш да је ово последње и било, зар није и сувишна, а у исти мах и знатна таква допуна у васпитању, јер у чему се састоји тај »бонтон«, у чему еу ти обичајн вишега друштва, ако не у опште у неприродноме