Отаџбина

634

пЊИЖЕВНИ ИРЕГЛЕД

увијнњу и кочењу, гиздању, брбљању 1а не знању) страних језика, једном речи свему што води раскошству и мекуштву ? Овакав залепак васпитања не може бити никаква корнсна донуна ; његов се правац коси са оним првим, природним правцем, и писцу је нотребно бирати или једно или друго. а никако оба, јер у последњем случају то се може узети као нсдоследноет. Срећом је ово последне васпитавање трајало мало времена, те није могло уништити благодетне творевине оног првог. Тако васпитана, Јелица је и добра домаћица, и честита жена, скоро увор женског карактера у свакоме погледу. Честитост њена нарочито нада у очи у оном призору, када кори Милана због његове љубавне изјаве и вели, да ће то казати своме мужу. Као што смо поменули, она то и чини, и као жена, у овај мах, праведно се осећа увређена поступцима Милановим. Доцније оставши удова, живећи оно кратко време у једној кући с Миланом, познанство њихово претворило се у љубав , из које је произашао грех. По нашем мигаљењу., главни циљ онога пишчевога мота »премишљати, — па пресудити«, као да се највише тиче ове тачке. Нема сумње. питање што се у овоме роману расправља, у колико је значајно, у толико је тугаљиво. Средиште целога питања у овој је тачци. Од ње потиче највећи заплет; на њу се наслањају сви непријатељи Јеличини; због ње добијају они храбрости да је гоне; од ње започиње право патничарство Јеличино. Размотрпсмо како је немогуће извињавати Милана за ову погрешку учињену с Јелицом. Али исто је тако немогуће правдати Јелицу. Њихно чедо љубави, нека је ма колико плод слепе страсти ипак је терет, који свом тежином својом лежи и на Јелици. Јер кад би се оваки поступци удовица смели правдати, као што то нзгледа да писац покушава у сво.ме роману, онда би то ишло на супрот опћем сватању о моралу, којег се морају придржавати удовице, ако хоће да очувају своје поштено име. Истина може се рећн. да сама Јелица није изазвала овај грех. То су учиниле околности, у које је довсдена, највише од стране свога свекра. Али по што се »на муци познају јунаци«, честите удове тек онда могу светлити својим карахтером, кад се одрже нзнад својих страсти. Такових је истина ретко, али се не може порећи, да их није било, и да их и сада нема. Само такве женеке могу служити као угледп. Предавање Јеличино својој смелој страсти, показује њену слаббст карактера, те она тим самим својим пристанком на грех, о којем је могла бити довољно свесна, постаје, у неку руку. својим сопственим делањем , повод целе своје доцније патње , излази још и као