Отаџбина
С Е Љ А Н К А
9
А неколико дана пред свадбу, Милан узе чутуру, коју Анђелија окити нискама цванцика и смиљем и оде звати : кума, старојка, девера, родбину и пријатеље у сватове.... * * * И доведогае младу Аницу и навеселише се и наиграше, н напише — па се разиђоше домовима својим. Анђелија весела и разговорна, гледи младу снају, па се сећа свога младовања и вели : — Сад јој треба нега и разговор. Њој треба омилити нашу кућу, јер : што човек из прва заволи — то воли до века; а што замрзне — мрзи до смрти.... Ја ћу њу свему научити ! Она ће светлити међ својим другарицама својом добротом и угодбом !... Аница беше круина и здрава плавојка каких ћете много наћи по нашим селима. Лице њено не беше бог зна како лепо, оно беше са свим обично. Велико, ведро чело, готово беле обрве, плаве очи, велики нос, округли, једри образи , велика уста., крупни зуби, широка прса и илећа, јаке руке, снажно тело — и, ето вам њене спољашности. Сељак кад би је видео — он би рек'о : »а, зорли добра!..® Она је одрасла код брата. У кући њеној био је са свим друкчији ред, него у кући Пантића. Она је гледала, чешће пута, велику свађу па — по неки пут — и бој... Како јој је мајка давно умрла — она је била остављена сама себи. Научила је : да зна шта је њено; па туђе није дирала, а своје није дала ником. Осим тога она је била искрена, готово и сувише искрена ; кад је се што год наљутила — она је викала јавно и грдила све који су јој криви. Није се обзирала ни на браћу... Тако исто није се умела ни умиљавати; ако запази што год смешно — она је се смејала, да да би то човека и наљутило. Није умела себе савладати никад. Осим тога она беше и тврдоглава. Никад није хтела оћутати никоме, па да би то био и старији ; није хтела признати кривице — па баш да и сама увиди да је крива Једног дана села Анђелија па јој прича како су се старе жене 4 патиле и мучиле. Поче јој причати како је она дворила свекра и свекрву, па кад рече како је клањала — Аница се насмеја. Анђелија је погледа зачуђено па упита : — Чему се смејеш, снајо ? — Ала је то било смешно !... Ха !.. ха ! ха !... — А шта је смешно, дијете ? — упита опет Анђелија. — Па то твоје клањање , најо!... Ал' си била смешна кад си клањала ! Па се опет зацени од смеја.