Отаџбина

486

ПСИХОФИЗИКА И ЊЕН ОСНОВНИ ЗАКОН

кНсће ЕгарДпс1ип§, 1а зепзаИоп а ре1пе регсер^Ме); или се узме надражај који стоји изнад прага на се поступно умањује до тачке на којој постаје неприметан. Ради веће тачности често се комбинују обе ове методе. При одређивању висине надражаја употребљује се само једна метода : појачава се поступно један надражај нижи од В (вис. надр.) док не достигне количину изнад које појачање његово не утиче на појачање сеизације ; друга метода не примењује се с тога што надражај који премаша максималну границу, производн у дотичном органу сувише велики умор. До сада су се нсихоФизичари бавили поглавито одређивањем прага надражаја, па и то само за неке врсте сензација.' Тако на пример нађено је да код такнућа најмања приметна сензација одговара надражају од 2 милиграма до 5 сантиграма; за температуру, осмина стотог дела степена; код светлосних сензација светлости чија интензивност износи 1 / 300 део интензивности коју има светлост пуонга месеца и т. д. Ма какво мишљење имали о тачности резултата, до којих је се дошло у овом погледу, Факт је да границе прага и висине надражаја постоје. И најповршније иосматрање показује нам да у целом домену који се простире између две поменуте граничне тачке, интензивност сензације варира са интензивношћу надражаја, т. ј. да опа расте ако интензивност надражаја расте и опада ако интензивност надражаја опада. Међу тим било би погрешно мислити да сензација расте онако исто као и надражај, т. ј. да између њих постоји однос просте пропорционалности, да н. пр. сензацијама 1, 2, 3.... одговарају најдражаји чије.интензивности расту такође као 1, 2, 3.... Хербарт је био у заблуди кад је тврдио «да две свеће два пут јаче светле но једна». Кад је око нас тишина, ми врло јасно чујемо речи нашег суседа ; на против при јакој граји у каквоме збору, не чујемо свој согг1 Види о томе: \У и п (1 I;, Е1етеп1;з (1е рзус11о1о§1е рћу8ш1о§1С[ие , 1;га(3. раг ЕНе Еоиугег. 1от I. р. ,3 66.