Отаџбина

ПСИХОФИЗИКА И ЊЕН ОСНОВНИ ЗАКОИ

485

сувише развијене, нретеране осетљивости. Сувише неосетљива бића не би била у стању да за времена опазв непријатеља , који прети њихову опстанку, или да избегну друге по њих штетне спољне утицаје, и морала би неминовно ишчезнути. Истој судбини морала би подлећи и бића са сувише развијеном осетљивошћу. Сва енергија којом располаже једно такво биће трошила би се на непрестано реагирање противу спољнег света , што би по његов опстанак било двогубо штетно : с једне стране нервни систем, у след сувишне активности, био бн непрестано у стању болесне пренадражености, и постао би најзад неспособан за вршење својих Функција од којих, иосредно или непосредно, зависи у многоме развиће па и сам опстанак живих бића ; с друге стране таквом бићу не би преостајало довољно енергије за оне психичке операције (пажња, памћење, реФлексија, одлуке и т. д.) које му дају могућности да избегне опасности које му грозе с поља. Што пак сензација не расте у бесконачност са јачањем надражаја, узрок је врло прост. Ч-улни орлани располажу једном одређеном количином осетљивости. Сваки надражај, делајући на чулне органе, ангажује један део те количине, — део који је у опште у толико већи у колико је сам надражај јачи. Ако је надражај достигао толику јачину, да је њиме већ ангажована укупна количина осетљивости, јасно да ће и зашто ће свако даље појачање његово остати без утицаја на појачање сензације. Минималну тачку надражаја Вунт и Фехнер назвали су ираг на.дра.жа.ја (Ке128сћ \уе11е) ; максималној тачци Вунт је дао име висине надражаја (Ке1гћб1]е). Вредност прага надражаја одређују психоФизичари на два начина. Или се узме један надражај који је тако слаб да не ироизводи никакву приметну сензацију, па се поступно појачава дотле, док не буде кадар да произведе тако звану истом приметну сензацију (сНе ећептег-