Отаџбина

484

ПСИХОФИЗИКА И ЊЕН ОСНОВНИ ЗАКОН

нерова била управљена готово искључиво на спољну психоФизику, на одређење Функционалног односа између сензација и надражаја. Па не само Фехнер, но и сви његови следбениЦп редом сматрати су ово питање као кардинално питање психофизичко . Борба која се водила и која се још непрестано води између психоФизичара и њихових противника, концентрисавала је се увек, па и дан дани, поглавито око ове тачке. С тога ћемо и ми наш говор о психофизици ограничити на ироблем о односу саољних надражајл и њима. одговарајућих сензација. Пре свега неколико речи о сензацији и надражају у опште. Психички појав који се назпва сензацијом никада не постаје спонтано т. ј. без да је изазван каквим физичким или физиолошким (периФерским или централним) надражајем. Надражај је дакле сопсШло 8ше диа поп сензације. Ну, сваки надражај није кадар да изазове у нама сензацију: има једна минимална и једна максимална тачка надражаја; другим речима, сензацпја не почиње са бесконачно малом, већ са извесном коначном количином надражаја, нити опет са појачањем надражаја расте у бескоиачност, него само до извесие одређене границе. Ако надражај гради на наше чулне органе сувише слаб утисак, лако је појмити да се тај утисак може, преносећи се преко нерава, тако рећи изгубити: трансФормисати се у органске покрете, у животпњску топлоту, хемијске акције итд,, те не доспеги да постане психичком појавом, сензацијом, или боље не доспети да изазове сензацију. Овај закон по коме утисци, који су испод извесне границе, не доспевају до свести, природна је последица општег закона коме подлеже сва жива бића, закона селекције. У борби за опстанак, као што је позпато, иобеђују она бића која су кадра да се најбоље ирилагоде условима Физичкога света у коме живе. Да би се, у тој борби одржала и развила, сва жива бића морала су, поред осталих препона, да избегну и опасност која им је грозила од сувише тупе, као и од