Отаџбина

504

ПСИХОФИЗИКА И ЊЕН ОСНОБНИ ЗАКОН

ниције. Узмимо сад да је исти предмет на температури од 40° и да се загреје само толико колико је у најмању руку потребно па да се осети да је температура његова пораела у интензивности. Зар ће, у овом случају, ова друга минимална дчФеренцијална сензација којом је за ммнимум повећана сензација проузрокована топлотом ггредмета на 40°, бити једнака са сензацијом којом је, опет за минимум повећана сензација проузрокована топлотом предмета на температури од 20°? Кад би доиста било тако, ево до каквих би апсурдиих консеквенција дошли. Узмимо да две линије, једна од 10 милиметара а друга од 10 сантиметара почну расти у исто време све за по једну минималну сензацију, дотле док не достигну прва 50 милиметара друга 50 сантиметара. Број сукцесивннх прираштаја биће у оба случаја исти. Кад би, као што се претпоставља, минималне сензације биле једнаке, изишло би да су обе сензације порасле за исту количину, т. ј. да с једне стране 40 милиметара, а с друге 40 сантиметара остављају у души исти утисак. Исти је резултат, ако место линија узмемо терете, топлоту и т. д. Очевидно је да су овакве консеквенције поменуте претпоставке апсурдпе, што је знак да та претпоставка није основана. Из свега што рекосмо о основном психофизичком закону излази : 1) Фехнерова Формула, таква какву ју је он сам Формулисао, не може се усвојити. 2) Да, би се у опште однос сепзација и надражаја могао бројно, математичком Формулом изразити, требало би да се сензације могу иепосредно мерити онако као и надражаји, т. ј. јединицом исте врсте, сензацијом. Међу тим таквом мерењу сензација стоје на иуту, осим практичних тешкоћа, и ове несавладљиве сметње : прво, сензацијама не достаје хомогеност, битни карактер свију неиосредно мерљивих количина; друго, јединица мерења није стална количина. Према томе , све што можемо с нравом тврдити од односу сензација и надражаја, то је да сенза-