Отаџбина

510

ДОБРОВОЉАЦ

27. Па и баба Мара једном тако седи, И на своју Драгу пуна среће гледи. Та, за то је беше у коло довела, Не би ли се тужна оканула јада; Не би ли се мало с другима провела; Не би ли се једном насмејала млада. Па, када јој осмех на уснама спази, Е, онда је стару миље подилази. 28. Коловођа коло плаховито води, А коло се за њим вије и поводи; У руци му јаглук ил марама бела, Па, кад стиша коло, да се часак дане, Он, поносан, њоме обрише зној с чела, Па још бешње колом извијати стане Не видиш му ногу, како земљу дира, Само чујеш узвик, да се јаче свира. 29. И, докле он руком не хтедне знак дати, Коло се не пушта — свирка не сме стати. Овак се хвата онде, где му срце вели Та, сваки је дош'о, да јаде прекрати ; Та, многи по каткад месец дана желн, Да се до какове лепојке ухвати, Да се са њом види, да са њоме зборп, Да са њом о своме јаду проговори. 30. До Драге се многи врло радо хват'о, Ал се она слабо обзирала на то. Њене мисли беху далеко — код Иве Представљаше себи, како коло води, А сви му се чуде, а сви му се диве, А она уз њега, па јој срцу годи. Та, баман јој Ива не бејаше мио Свакад је у колу први играч био. 31. А сад њега нема, па јој коло пусто. Заман је ткач Ђорђе играјући суст'о, Да покаже Драги, како коло води; Заман је извиј'о, заман је увиј'о, Не би л' како Драги мог'о да угоди; Залуд га је свега мртви зној нробиј'о; Залуд се и до ње пет-шест цута хват'о Олабо је се Драга обзирала на то. 32. Најпосле на земљу лаки сутон сиђе; Вито коло преста, и свет се разиђе. Поље и Грмићи остадоше пусти, Само се још чавке по ваздуху више; Час летише јатом као облак густи, А час на шумарке хитно силазише, Ћавчући у лету, к'о д:', тајно зборе Као да их бриге о ноћишту море.