Отаџбина

ДОБРОВОЉАД

33. Најзад и њих неста, ко да их сан смири, И ноћ црна крила лагано рашири. Овуда наста покој и тишина ирава И Шабац је цео у сан слатки пао, Само што ткач Ђорђе не може да спава Он се као рањен сву ноћ превртао. Чудна му се мис'о по памети вила Није му с памети Драга силазила. 34. Кад пред зору роса започе да роси, Он је већ премишљ'о како да је проси, Само је се бој'о да се не за.рати Гласи се о војгш проносили свуда Па на што му после весеље и свати, Ако војска пође, па га крену куда. Најзад му у памет чудна мис'о дође : Не мора он ићи — па да сав свет пође. 35. Та, лако је њему безбедности стећи У грчко поданство за час може прећи, И онако беше пореклом Грк прави, Па што да ее туђин за другога бије ? Што да се без нужде за другог крвави? Што да у туђини своју крвцу лије? Тако је ћир-Ћорђе премишљати стао, Па се само смешк'о, само радовао. 36. Та, што да се брине? Стар још није био И ако је био, често је се бриј'о, Па кад и зулове намести и зглади, И бркове густе вештачки усуче, Изглод'о је таки као момчић млади, Ког ватреио срце лепојкама вуче; Па кад и вес мало на глави накриви Е, онда је анао, да му се свак диви. 37. А кад га и пушћул по рамену бије Само му се срце у грудима смије. До душе још беше по старински ост'о Носио је ћурче с антеријом дугом, А то се одело сматрало к'о просто, И њега .је често погледао с тугом Ал је био рек'о: како се ожени, 'Гаки ће »немачки« са свим да промени 38. 'Га, он без тог руха ни сад не бејаше. Ал га само каткад, празником, носаше. Ниј.е глто је чув'о — газда је он био Многи су му момци у дућану ткали, Него се на старо рухо научио: У њему је дош'о с вшајета мали ; У њему је мали као шегрт раст'о; У њему је шегрт за калфу одраст'о.