Отаџбина

ДОВРОВОЉАЦ Него ли се с Ђорђем богаташком звати Волим девовати — макар сузе лила Него ли недрагом своје руке дати ! На част му богаство, на част му имање Волијем без њега и сиротовање !" А мати ,јој рече : „добро, кћери моја, Неће тебе силом дати мати твоја ! Та, ти си ми јадној, и жел.а и нада ; Та, ти си ми цигла р»дост и милина : Јоште ниси стара, јоште си ми млада Теби је тек сада шеснаест година, Још ти дуго можеш девовати дане Али, кћери моја, Ђорђу нема мане. Друга ће га, кћери, једва дочекати А ти ћеш на Иву још дуго чекати А може и пасти у сред љута боја. Кћери моја мила ! ја му то не желим Ал тек ти си цигла узданица моја, Па ти као мајка, ко пријатељ, велим. Далеко је Иво — бог зна хоће л' доћи Па и ако пође, бог зна, кад ће поћи. Ива на те мисли, али из далека, А ћир-Ђорђе на те из близине чека. Ја ти нећу рећи ни ово, ни оно Како ти је драго, моја жељо мила ; Нећу да ти вређам твоје срце боно..» И ту ју је мајка себи пригрлила. А после кецељу за крајичак узе, Па је оеби старој обрисала сузе. А најпосле рече : »нек те гледам живу, Па макар до века изгледала Иву ! Ја ти нећу рећи ни црне ни беле Ја сам се већ јадна на муку родила! Мучићу се тужна као и до селе..« И тј је се опет сузама полила. А кад је то вече пред икону стала, За дуго је бака нешто шапутала.

Вл. М. Јовановић.