Отаџбина

Н А II Р Е С Т О Л У

569

Баум је оиазио, да није добро учинио, што је повео са собом пољака, његова присутност пдаши људе, ако имају што да кажу ; с тога он отправи њега, да самостално даље истражује. Баум је зачешљавао своју обојену косу, која данас никако није стојала као што треба. Први пут у своме животу био је скроман ; он беше баш човек за то, да искамчи ствар, и он је већ сувише оклевао, други ће се користити смрћу Ирмином ; он мора назад у замак, т^мо има доста људи, који то умеју боље до краја извести. Он је покушао, да испита газдарицу, која му се чинила да зна; али газдарица је и нрема њему била неповерљива, она је опазпла његово друговање с пољаком, и ништа му не поможе, што је о себи казао да је краљевски лакај, указујући на пуца с грбом. На један пут му паде на ум, да Валпурга станује на језеру, нема ни година дана како је овуда нутовао с дворским савстником Сикстом. Ирма је вазда била пријатељица Валпургина, можда се она код ње склонила — такви су људи кадри на све. Пред гостионицом је још стајао чамац. Баум оде тамо и нареди да га иовезу с коњем; али ипак пристаде, да с њим иође и јсдан сенокоша, који је донео нешто сена, што је покупио са најопаснијих врхова. Одрешише чун. Баум леже на сено, он је ооећао у свима удовима велики умор. И весларе запита Баум, да нису дознали штогод о једној утопл,еници. Он дозна, да су тога јутра видели у води једну људску главу с дугом косом, извесно је то било неко женско нељаде. Баум се на један пут усправи и гледао је збуњено преко глатког језера « »Ако господин има времена да чека, и рећи ће старији веслар Бауму, ),после три дана избациће вода леш на површину. 8 Баум није хтсо ништа више да чује; он само додирне писмо у своме џепу с врвавим цветом, па се још боље намес-ти на сену и заспа; он се пробуди тек кад је велики чамац приспео уз обалу. Истина није ни вредило више тражити Валпургу. али он ипак одс тамо; хтео је да покаже, како је сав труд уложио да пронађе Ирму. Он нриђе колеби иа обали и залупа на врата; никаква одговора. Погледа кроз прозор ; два велика мачија ока глсдаху укочено на њ, мачка је седела на прозору, она је сама ту остала; у соби не беше ничега, ни стола, ни столице. Као да је био очаран или као да сања, врати се он опет кроз башту. Једна чавка гакала је на трешњи опала лишћа, нигде живе душе. Једва једном прође један човек, Баум га познаде, то беше кројач Шнек. »Хеј, пријатељу," повика он, »где су Ханс иВалпурга?«