Отаџбина

24

ШТА ЈЕ УПРАВ БИ.10

Његова песма ме је свакад мамила на Горицу и ја сам се лепом позиву радо и чеото одзивао. Од раног пролећа, кад су прве љубичице замирисале па до жарког лета излазио сам мало те не сваки дан на Горицу. •Га сам се опријатељио са тим безазленим тицама и оне су морале на скоро познати ради чега им долазим, па нису никад ћутале. Чим бих стао или још боље, чим бих сео где у ладовину, одмах би приметио, како се у оближњем жбуну нешто залепрша. Мој познаник ако није већ био тамо, долетео би таки да ми пева. Морам вам признати да сам због те велике љубави и гхријатељства према њима био доста туђ према оним другим становницима горичким, које напред споменух. На гугутке и њихов кикот нисам скоро ни главе- окретао све до једног догађаја, који ми ннкад неће изаћи из памети. Излазио сам у шетњу са којим од другова, а највише пута са једним разговорним вршњаком из Баната, који је све своје другове звао једним општим именом «колега>\ Ми почесмо да зовемо и њега тако исто и тако га најпосле знадосмо само под тим именом. Али доста пути сам и сам излазио. Само један пут се нађох с једним нишлијом, који иђаше, да надгледа раднике у својем винограду на Горици. Беше то једног лепог јутра у Мају, баш у четвртак: то знам по томе, што сам тога дана био без часова у школи, дакле могао сам изаћи у шетњу и пре подне. Ја поведох готово одмах разговор о мојим славујима. Био сам још новајлија у Нишу, па, право да кажем, још се не бејах довољно начудио томе дару божијем, Ја употребих овај израз и у разговору с честитим старином — мој сапутник беше човек већ у годннама, осредњег узраста, нуних седих бркова, веома искрених плавих очију и пријатељска лица — и рекох да је то заиста најлепши дар божији, који је творац могао дати Нишу, на што ће он поћутавши тек рећи :