Отаџбина

ШТЛ ЈЕ УПРАВ БИЛО

— А ко зна господине ! •— Како то ? учкних ја. — Тако ! учини Нишлија, али оиет је од Бога; од њега је све : и зло и добро. То је његова тајна и од нас нико и не слути, за што баш да у Нишу има тако много тих певвча. Ти си само њих уочио, њихова те песма занела, те неси ни приметио, да има овде на Горици још нешто необично. За мене беше јасно, да мој сапутник беше један од оних људи, који воле да размишљају о стварима око себе и који у свему итто не могу да објасне налазе сакривен прст божији. Речи му при том текоше лако и с нагласком неке значајности и тајанствености. — А шта то ? упитах ја, кад он ућута. — То ти је то, што ти кажем. Зар неси видео, да скоро свако дрво по нашим вртовима па и овде у виноградима има тако нсто својега домаћина, као и ти жбунови своје певаче ? Ја почех да се сећам, шта то старац мисли, али ми он и сам поможе. — Неси, овуд шетајући, никад чуо гугутку, како се смеје ? — А да, кумрију, гугутку, како је ви вичете. — Јесте тако је ми вичемо. — Заиста, кад је човек не види, него је само чује, може лако да се превари и да помисли да слуша женско чељаде, како се кикоће. — Е господине, жалосно ти је то њено кикотање. Неси чуо причу о Јели Змајевића ? Ја га погледах жељно питајући. Морао ми је приметити из самога погледа, да једва чекам, да чујем, шта то има да ми приповеда. — Неси да како ! А жалосна ти је то прича. Змајевићи су били силна господа, богати сваким благом и