Отаџбина

25

ШТА .ТЕ У ГТРАВ БИЛО

велики јунаци на мегдану. Дворе су имали на оном вису према Сувој Планини — ту ми показа старац руком лево на једну главицу према Сувој Планини — и тамо где је сад једва мало паше за гладна стада, и где се једва држе и они кржљави шумарци, били су некада цветни и плодних воћака, пуни вртови, родне њиве и свака лепота. Тако је то трајало све док нису Турци отели царство од Србина, а тада је баш и Јела живела. Била је она девојка, какве данас нема на далеко. Била је најлепши украс богатих дворова својег оца, била је љегово највеће благо. Одрасла је на дику родитеља и браће. Вредна је била и лепа, да су јунаци из далеких земаља почели долазати да је просе, чим је настала девојком. Била је танка као јела у гори, црних очију а косе лепе и сјајне као злато, да се је на далеко причало о тој лепоти. Звали су је и златокоса Јела због те косе. — У том ударе Турци и отац јој паде у боју бранећи Ниш. Мати јој беше преминула још пре тога, и тако сад оста сама са двоје браће и са својим тицама. Прича се — ето то ти је, што хоћу да ти кажем — да је она прва добила од некуд из неке далеке земље две питоме гугутке. Донде нико није знао у Нишу за њих. Отац јој их је донео, враћајући се из рата. Али су јој браћа била дични младићи и као прави Змајевићи, чували су сетру као златну јабуку и бранили је и после освојења Ниша од Турака. Него ипак пије могло за дуго тако да остане. Ниш је морао дати харач султану, а Турчину је био најмилији харач здрави младићи за јаничаре и лепе девојке за хареме. И тако Турци дознаду, да у Змајевића дворима има и једног и другог блага, и то таквога, какво се само пожелети може. Нван, млађи брат Јелин, био је дечко од једанаест година а Јела је таман била стала на девојачку лепоту. Само је Милан, старији брат био већ младић и витез. Турци науме, да њега на силу потурче или погубе, Ивана да узму у јаничаре, а Јелу да пошљу у Једрене султану. И тако се